Današnja Srbija ima metode po kojima je prepoznatljiva u odnosima u regionu. Ti metodi je razlikuju od ostalih zemalja zapadnog Balkana. Od 2000. i pada autoritarnih i korumpiranih režima u Zagrebu i Beogradu dominatan narativ u odnosima na postratnom području nekadašnje Jugoslavije bilo je pomirenje, saradnja i prevazilaženje antagonizama iz prošlosti. Rečju, distanciranje od nacionalističke retorike i ciljeva. A, onda su, kako je to napisao Teofil Pančić, presvučeni radikali 2012. došli na vlast u Srbiji.  

Trovanje odnosa u regionu

Nije to bio jedini uzrok naglog, temeljitog i, čini se, teško popravljivog trovanja odnosa u regionu. Nakon odlaska Iva Sanadera i unutarstranačkog poraza Jadranke Kosor, vladajući HDZ je pod Tomislavom Karamarkom pokušao da izvrši konzervativnu kontrarevoluciju, kako je formulisao Marinko Čulić. Autoritarni i ultranacionalistički kurs sa proustaškim sentimentima je zaustavilo, konstantnim otporom, samo hrvatsko društvo, uz dragocenu pomoć sa strane, dostavljenim informacijama o korupciji u vrhu vladajuće partije.

U Bosni i Hercegovini je nepovoljan politički kurs obeležen odlaskom pomirljivog Sulejmana Tihića, što je iskoristio korumpirani, autoritarni lider manjeg bh. entiteta, Milorad Dodik. Parazitirajući na nepovoljnoj političkoj konstelaciji u regionu i nezainteresovanosti zapadnih zemalja, on je za svoj destruktivni kurs, otvorenog separatizma i rasturanja države, pridobio i hrvatsku komponentu u Bosni i Hercegovini personalizovanu u Draganu Čoviću.

Nikola Gruevski je u Makedoniji, zbog blokade Grčke i zaustavljanja integracionih procesa, jačao autoritarno-nacionalistički kurs ojadivši korupcijom ovu siromašnu zemlju. Rasle su i unutrašnje nacionalne podele i napetosti u Makedoniji. U Crnoj Gori združene crkveno-četničke snage oslonjene na režim u Kremlju su pokušale da provociranjem uličnih nemira izazovu nasilje i preuzmu vlast na ulici, pošto im na izborima to nije polazilo za rukom. Cilj je bio sprečiti ulazak Crne Gore u NATO.

Zoran Zaev je u Makedoniji “pomerio planine”. Postignuta je unutrašnja konsolidacija u državi i usvojen zakon o jeziku, splasnule su makedonsko-albanske napetosti, a na spoljnopolitičkom planu je napravljen sporazum o imenu države sa Grčkom, sporazum sa Bugarskom, značajno su poboljšani odnosi sa Albanijom. U isto vreme, Albanija Edija Rame je ispunila uslove za početak pristupnih pregovora sa EU. Crna Gora je stabilizovana kao 29. članica najmoćnije vojne alijanse. Protagonistima nasilja i pokušaja državnog udara se sudi. Srpska crkva kao kišobran antidržavne aktivnosti i ekstremizacije društva u Crnoj Gori uskoro će biti zauzdana novim zakonom o verskim zajednicama. Gotovo sve zemlje zapadnog Balkana ponovo u svoj fokus stavljaju dobrosusedske odnose, čemu značajno doprinose i regionalne inicijative podržane iz Brisela i Berlina poput Berlinskog procesa.

Relativizacija granica

Na početku je delovalo da će i naprednjačka Srbija ići navedenim putem. Deblokirani su pregovori sa Kosovom, nova vlast Aleksandra Vučića je otišla dalje od onoga što je Boris Tadić mogao i da pomisli. Umireni su odnosi sa Crnom Gorom koju je Tadićev režim držao pod konstantnim medijskim i obaveštajnim pritiscima. Izgledalo je kao da će nova vlast ozbiljno poraditi i na političkom uklanjanju destruktivnog i sve opasnijeg Dodika. Ali, pod uticajem brojnih neuspeha, ne mogavši da pobegne od svoje prave prirode, naprednjački režim u Srbiji je sve otvorenije zbacivao reformsko-proevropsku pozlatu i pokazivao svoje staro nacionalističko-radikalsko lice.

Stanje neobjavljenog rata sa svim postjugoslovenskim susedima (i Albanijom) je postalo konstanta. Besprimerni izlivi mržnje i gebelsovske propagande prema susedima u režimskim medijima prevazilazili su po vulgarnosti čak i Miloševićevu propagandu iz 90-ih godina. Ciklično se u izlivima mržnje menja samo objekat. Jedan po jedan sused dolazi na red, izazivaju se konstantne krize, da bi se one “mudrom politikom” vođe rešavale, uz tragikomični narativ o brizi za nacionalne interese i zaštitu srpskog naroda u regionu.  

Dok Ivica Dačić preti kako je presedan načinjen, jer su granice u regionu već promenjene priznavanjem kosovske nezavisnosti i da to daje Srbiji za pravo da iznova testira čvrstinu i postojanost granica svojih suseda, (valjda po ugledu na Rusiju i njeno krojenje granica suseda: Ukrajine, Gruzije, Moldavije) niko da mu odgovori središnim argumentom. Relativizacija granica na Balkanu nije počela priznavanjem kosovske nezavisnosti 2008. već 1991. odbacivanjem Haškog dokumenta od strane Miloševićeve Srbije i rušenjem granica susednih država (jugoslovenskih republika).

Unutrašnje granice Jugoslavije su po svim relevantnim tumačenjima jugoslovenskog federalizma i odlukom Badinterove komisije bile – državne granice. Srbija je princip nepromenjivosti granica srušila u Hrvatskoj i BiH, stvarajući na njihovim teritorijama marionetske paradržave. Internacionalni sudovi su te konflikte interpretirali kao međunarodne, jer je prekršeno međunarodno pravo i princip nepromenjivosti državnih granica nasiljem. I to nije sve.

Makedonski profesor, Vladimir Milčin, ovih je dana u podgoričkoj Pobjedi podsetio na knjigu “Prljavi savez”, Takisa Mihasa, u kojoj je obelodanjeno da su tokom 1992. na inicijativu grčkog premijera Micotakisa, održana tri sastanka sa balkanskim liderima (Srbija, Grčka, Bugarska) na kojima je on predložio komadanje Makedonije i za taj opasni naum dobio podršku Slobodana Miloševića. Nespremnost bugarskog predsednika Želeva je onemogućila guranje Makedonije u pakao rata. Zbog toga je Srbija priznala prvog suseda na jugu tek 1996. posle Dejtona, kada je postalo jasno da neće biti dopuštena nasilna promena granica.

Domino efekat

Imajući sve navedeno u vidu, kakvim argumentima raspolaže vlast u Beogradu kada optužuje Zapad za legitimizaciju i podršku promeni granica Srbije?! Srbija je tek od 1998/99. godine načinila kopernikanski obrt, pokušavajući da vrati Badinterov princip koji je sama odbacila i obesmislila, da bi sačuvala svoju “avnojevsku” granicu na jugu, na Kosovu. Bilo je kasno. I danas – etničko zaokruživanje granica i razmena teritorija neminovno bi izazvali domino efekat i horor novog rata na Balkanu. Nemačka i britanska politika to savršeno dobro razumeju. Oni dubinski bolje poznaju balkanska društva od ostalih velikih sila.  

Odlična paradigma odnosa Srbije prema susedima je naslov u vulgarnom nacionalističkom glasilu, već decenijama povezanom sa obaveštajnim službama. Tiražni i kompromitovani ekstremno-desničarski tabloid, u većinskom vlasništvu države Srbije, imao je 7. septembra naslov – “Najavili ’Potočare’ za Vučića na Kosovu”. I, zaista, čega je navedeni toponim (Potočare) simbol? Stradanja u genocidu 8.372 bošnjačkih dečaka i muškaraca, vezanih i streljanih u danima posle zauzimanja Srebrenice 1995. ili kamenice koja je 2015. poletela prema tadašnjem premijeru Srbije? Da li su parlamenti svih evropskih zemalja donosili rezolucije o osudi genocida zbog događaja u Potočarima 1995. ili 2015. godine? Da li se presude Haškog tribunala, ali i stalnog Međunarodnog suda o genocidu u Srebrenici odnose na stradanje preko 8.000 zarobljenih Bošnjaka ili premijera Srbije koji je otišao sa namerom da se pokloni tom najvećem stratištu u Evropi posle Drugog svetskog rata?! Za državne medije i režimske tabloide u Beogradu, dvadesetčetvoročasovnu trovačnicu mržnje i fašizma, nema sumnje. Potočari su simbol stradanja Vučića. Dokaz je naslovna strana središnjeg državnog tabloida.

Najzad, najbolji primer kako većinska Srbija shvata državnost i suverenost svojih suseda je slučaj optužene studentkinje iz Beograda na letovanju u Crnoj Gori. Nakon što je sutkinja u Kotoru u prekršajnom postupku kaznila njenog dečka sitnom kaznom zbog prebrze vožnje na crnogorskim putevima, prema optužnici, mlada Beograđanka je počela da psuje sutkinju, da bi i fizički nasrnula na nju, ogrebala je i uvrnula joj ruku. I sve bi se završilo na tome: podignuta je optužnica za napad na službeno lice, bilo je više svedoka – da se zvanična Srbija i njeni mediji nisu propeli na prednje noge i započeli besprimernu kampanju protiv Crne Gore i njenih institucija.

Ne ulazeći u suštinu spora, ne pitajući se šta bi se desilo da je neka devojka iz susedne države uvrnula ruku sudiji u beogradskoj Palati pravde u Savskoj ulici, od Dačića do svih tabloida, nastavljena je razrada sramotne teze prvosveštenika SPC, Irineja Gavrilovića, o Crnoj Gori kao novoj “endehaziji”. Dve nedelje je trajala rasistička kampanja mržnje prema Crnoj Gori. S pravom je crnogorski predsednik, Milo Đukanović, izjavio nedavno da je iz Srbije obnovljena “medijsko-politička ofanziva”, uporedivši je sa devedesetim godinama 20. veka.

Pisane su i izgovarane najneverovatnije laži, uvrede i gadosti. Nipodaštanje suseda je došlo do granice koje je region do sada retko imao priliku da vidi. Nije se videla velika razlika između provladinih i opozicionih medija u Beogradu. U pozadini je visilo pitanje – kako su se usudili da redovnom istražnom postupku podvrgnu nekoga ko dođe iz Srbije i uvrće ruku legalnim državnim institucijama Crne Gore?! Nije li to model koji se ponavlja punih sto godina, još od Podgoričke skupštine (1918), kada su uprkos postojanju suverene države Crne Gore (koja je imala svoj Ustav, kralja, parlamant, vladu, zakone), došli izaslanici srpske vlade i uz pomoć domaćih lojalista “uvrnuli ruke” Crnoj Gori, posle čega ona prestaje da postoji.

Ratna politika

Neke pravilnosti iz navedenih slučajeva su jasne. Svaki put kada se Crna Gora, ili neki drugi sused Srbije ponaša kao suverena država, prateći svoje interese, iz Beograda se pokreće kampanja mržnje, uvreda i pretnji. I svaki put kada neka od država regiona na srbijansko uvrtanje vlastite ruke pokaže znak otpora, sledi kampanja besa i vatre. Odnosi u regionu dugoročno su zatrovani. Srbija sa svojim imperijalnim pretenzijama ostaje ključni faktor destabilizacije Balkana. Nacionalističke kampanje mržnje prema svim susedima su trenutno u funkciji pregovora sa Kosovom.

Promena granica koju režim u Beogradu pokušava da isposluje bio bi samo prvi korak u prekompoziciji Balkana i otvaranja drugog poluvremena u rešavanju “srpskog pitanja” i namirenja neostvarenih teritorijalnih aspiracija. Posle poraza, to se nije krilo. Vučićev kosovski govor (9. septembar 2018) i neskrivena rehabilitacija Slobodana Miloševića, kao političara sa “dobrim namerama”, znači istrajavanje na interpretacijama i ciljevima koji su doveli do sukoba. Ratna politika nije politički upokojena, velikodržavni ciljevi nacionalističke ideologije ostaju aktuelni. Istrajavanje na njima i istorijskoj interpretaciji koja se poklapa sa ratnom propagandom Miloševićeve Srbije, neminovno ovu državu gura u potpunu izolaciju, stavlja nasuprot svih suseda, koji je jedino mogu videti kao pretnju svom opstanku. Pitanje je samo ko je sledeći na redu u regionu da mu se uvrne ruka. Dačićevskim iskrenim priznanjem: drugo poluvreme je tek počelo.