Politika malih koraka, kad je Kosovo u pitanju, koju Srbija praktikuje posle bombardovanja 1990. godine, poraza na Kosovu i verifikovanja Kumanovskog sporazuma jeste rezultirala nestajanjem srpskih institucija a uz pomoć međunarodne zajednice i gubljenjem suvereniteta. Tražiti kompenzaciju na drugoj strani, rušenjem celovitosti neke druge države, tačnije, insistiranje na nezavisnosti Republike Srpske, kao nekoj vrsti utešne nagrade posle kosovskog sunovrata, pucanj je iz prazne puške.
“Šta fali? Baš je ovo lijepo”, divio se sam sebi predsednik Republike Srpske Milorad Dodik dok je flomasterom iscrtavajući državne granice.
Flomastera se dokopao na predlog novinara Dojče velea, koji su ponudili mapu Balkana sa pitanjem: “Da li će ova karta da opstane u narednih deset godina?”
Dodik je, pre skoro godinu dana, na mapi flomasterom “označio” Republiku Srpsku i sever Kosova kao deo Srbije.
A onda je dodao: “Ovde bi bila ova, ova, kako se zove… Bosna, a ovde bi bila Herceg-Bosna.”
Na pitanje da li se Herceg-Bosna nekome pripaja, rekao je: “Neka ostane sama, šta. I mi ćemo ostati, nemamo namjeru da ukinemo sebe i da se pripojimo Srbiji. Republika Srpska će ostati – kako ima Vojvodina, tako može biti i Republika Srpska. To bi bilo pošteno rješenje za sve.”
Dodikovo prekrajanje granicaIako je Dodikovo prekrajanje granica i bavljenje teritorijama koje nisu njegove imalo na stotine hiljada gledalaca, niko se previše nije potresao. U Srbiji je, makar, to doživljeno kao plašenje mečke rešetom (sitom) ili u prevodu – zaludnim ili besmislenim poslom. Doduše, i sam Dodik se u pomenutom intervjuu sa ekipom DW donekle ogradio rekavši kako vreme za “pripajanje” još nije sazrelo.
Traženjem vatre na lanjskom ognjištu, da ne kažem zaludnim poslom, proteklih dana bavio se i Aleksandar Vučić na Kosovu. I to na terenu koji ne kontroliše, teritoriji koja u jednom času “ni metar” nije njegova, da bi već sledećeg časa bila i ostala ne samo mitsko svetilište, među ljudima koji među Albancima imaju tretman, kakav su manjinski Albanci imali onomad, pred smrt SFRJ. Najavljujući se kao čovek koji je spreman na kompromis, koji ima ideju o korekciji granica, koji planira razgraničenje, samim tim kao čovek rešenja, Vučić se kosovskim problemima zapravo suprostavio – rešetom.
“Odavde nema nazad”, citirao je Vučić jedan kosovskomitrovački grafit u svom dugo najavljivanom govoru na severu Kosova, onda seo sa svitom u auto i vratio se u rikverc u Beograd.
Bilans njegove posete, tog Vučićevog Gazimestana, kako su ga nazivali vlastima naklonjeni mediji, sveden je na – nulu.
Vučićev istorijski govor, nedeljama pisan s namerom da zaseni Miloševićeve reči (od kojih ćemo po zlu pamtiti onu: “... Danas, opet smo u bitkama i pred bitkama: one nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”) bio je jedno lepo upakovano – ništa: citat Bore Pekića, “mudrost” Nikolaja Velimirovića, pohvala Miloševića…!
Božanska pravda
Hejteri, poput mene, doduše, pamtiće prve reči predsednika Vučića po dolasku na Kosovo, zapravo njegov odgovor na novinarsko pitanje: “Predsedniče, ipak ste došli?”
On im je, kako izveštava portal Espreso, “sa osmehom dao odgovor koji će Srbi zauvek zapamtiti”: “Zar ste sumnjali?!”
Miloševića je dočekalo preko milion ljudi, Vučić je jedva “namakao” par hiljada onih kojima je činjenica da su na platnom spisku države Srbije, utrla put do trga gde je Vučić držao govor.
Miloševića su, pre 29 godina, dočekali svi arhijereji, s patrijarhom Germanom na čelu: pre toga su crkveni obred obavili između zastava Srbije i Jugoslavije, s jedne, i velike partijske zastave, sa druge strane.
Nijedno svešteno lice nije viđeno u blizini Vučića.
Milošević je među nebeski narod na Gazimestanu stigao s neba, helikopterom. I dočekan je kao Bog.
Vučiću je kretanje bilo omeđeno rutom koju su propisali Albanci: čak su mu neke od odobrenih lokacija za posetu ostale nedostupne, jer je na njima zapaljeno par guma i koji stog sena.
Potvrdivši da je supstanca politike koja ga je izbacila na javnu scenu ostala gotovo nedirnuta, predsednik se vratio u bazu.
Neobavljena posla.
Ima neke božanske pravde da tamo gde je jedan autokrata započeo svoj krvavi pohod, drugi, koji je večito manipulisao memorijom i igrajući na kartu najdubljih emocija izgradio ime na targetiranju izdajnika i plaćenika, bude arhiviran kao – izdajnik i tako pokrene zamajac okončavanja svoje političke karijere.
Oproštajna posjeta
Pa, čemu onda boravak na teritoriji koja je srpska samo još u preambuli Ustava Srbije.
Bila je to oproštajna poseta, kompromis sa samim sobom i neka vrsta kompromisa sa jastrebovima u okrilju Vučićeve vladajuće Srpske napredne stranke, koji nikako da se pomire sa činjenicom da će Kosovo ostati srpsko jedino u istoriji i folkloru.
Pre samo sedam meseci, u februaru, najavljujući da će “već u aprilu” reći “šta ima o Kosovu”, Vučić je nazvao neozbiljnim “ideje o podelama i drugim modelima” i obećao kako će Srbija ići “sa ozbiljnim ciljevima”!
A mnogo pre toga umeo je da kaže: “Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti.” (23. januar 2000)
“Ne možemo da prihvatimo šargarepu, kako neki kažu – odrecite se Kosmeta, evo vam EU, znate, i štap i šargarepa su za magarce, a nemam ništa protiv da oni nas tretiraju kao magarce, ali je naše da kažemo kako nismo magarci.” (12. decembar 2007)
“Ako nekome hoće da uzmu sto odsto Gazivode, neka nađu drugog premijera, ja to neću da potpišem.” (7. maj 2015).
Šta se u međuvremenu desilo sa Vučićevom kosovskom agendom?!
I šta podrazumeva “kompromis”, reč na koju su doskora bii alergični i Hašim Tačin i briselski mu sabrat Vučić, koja sada konkuriše za reč godine u region.
Iako su godinama javno zagovarali suživot u multietničkim zajednicama, očigledno je da su Tači i Vučić u tajnosti razmišljali o monoetničkim zajednicama. Razmišljanja o “kompromisu”, svaki na svoj način ali ipak sinhrono, učinili su javnim tek poslednjeg avgustovskog vikenda u Beču. Nije isključeno da bi ta njihova razmišljanja još dugo ostala u domenu neobaveznog ćaskanja da se u priču nije samoinicijativno umešao Džon Bolton, novi Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, koji nije isključio “teritorijalna prilagođavanja” ukoliko se dve strane o njima dogovore.
Značaj kompromisa
S druge strane, jasno je da u Briselu postoji bojazan da bi korekcija granica u slučaju Kosova mogla da ima dalje posledice u balkanskom karakazanu: Republika Srpska u BiH odmah bi zatražila zagrljaj Srbije, i bosanski Hrvati mogli bi tražiti “korekcije” tog tipa; sasvim sigurno nemi ne bi ostali ni Albanci u Makedoniji. U svoja dva poslednja javna nastupa, nemačka kancelarka Angela Merkel jasno se usprotivila menjanju, prilagođavanju ili korekciji granica.
Mada Aleksandar Vučić u svakom svom obraćanju javnosti, a to je gotovo svakodnevno, naglašava značaj kompromisa u rešavanju kosovskog problema, još uvek ostaje nepoznanica šta bi taj kompromis trebalo da predstavlja u praksi.
Sa mantrom da ne može Kosovo da dobije sve a Srbija ništa, tačnije, da ne može Srbija da izgubi sve, a da ne dobije nešto, bez ikakvih naznaka šta je to “nešto” i odnosi li se to “nešto” na nešto izvan geografskih kota i teritorija koje je Srbija imala do devedesetih Vučić je, verovatno namerno, otvorio vrata raznim strujama u Srbiji, koje su “nešto” locirale izvan toponima koji su u vlasništvu Srbije.
“Srpski telegraf”, taletoid blizak vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci, poznat po svakodnevnom lansiranju “neimenovanih ali dobro obaveštenih izvora”, dva dana nakon Vučićevog boravka na Kosovu “otkrio” je da su se Donald Tramp i Vladimir Putin dogovorili kako da razreše balkanski čvor: stvaranjem dve moćne države u regionu – “velike Srbije” i “velike Albanije”, što će biti realizovano u nekoliko faza u narednih pet godina. “Velika Srbija” bi u svom sastavu imala Srbiju, sever Kosova i Republiku Srpsku, a “Velika Albanija” bi pripojila Kosovo južno od Ibra, uzak pojas oko Preševa, zapad Makedonije i deo Crne Gore.
Uzgred Tramp i Putin su se o svemu ovom dogovarali u Helsinkiju 15. jula, a onda su u dogovor, skajpom ili telefonom, nejasno je, uključili i Merkel te je Tramp “slomio Angelin rigidan stav o razgraničenju Srba i Albanaca”!
Vladimir Đukanović, poslanik u Skupštini Srbije, član Predsedništva Srpske napredne stranke i “zec” koji često u javnosti lansira škakljiva razmišljanja koja bi odgovarala mentalnom sklopu Vučića iz ere kad nije bio na vlasti, vrlo je jasan: “…Ako se mimo bilo kog pravnog akta Srbiji otima deo teritorije, onakve kakva je trenutno priznata u Ujedinjenim nacijama, te ako se Šiptarima priznaje pravo na samoopredeljenje, što je svakako nemoguće, jer oni nemaju u Srbiji status konstitutivnog naroda, onda neka nam neko objasni zašto Srbi u Republici Srpskoj ne bi imali to isto pravo.”
Politika malih koraka
Istoričar i predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić izlazi sa tezom da je “logično da 1.100.000 Srba u Republici Srpskoj imaju ista prava kao 1.600.000 Albanaca. I jedni i drugi imaju želju da dobiju državu, a i jedni i drugi su deo međunarodno priznatih na Kosovu”!
Politika malih koraka, kad je Kosovo u pitanju, koju Srbija praktikuje posle bombardovanja 1990. godine, poraza na Kosovu i verifikovanja Kumanovskog sporazuma jeste rezultirala nestajanjem srpskih institucija a uz pomoć međunarodne zajednice i gubljenjem suvereniteta.
Tražiti kompenzaciju na drugoj strani, rušenjem celovitosti neke druge države, tačnije, insistiranje na nezavisnosti Republike Srpske, kao nekoj vrsti utešne nagrade posle kosovskog sunovrata, pucanj je iz prazne puške.
Mladen Ivanić, člana Predsedništa BiH, ispravno kaže da se “Srbija povezivanjem ta dva pitanja jednog odriče: ako je Kosovo Srbija, onda to ne može biti i Republika Srpska”.
Bilo bi nekorektno ne reći da je predsednik Vučić u više navrata isticao svoju podršku celovitoj BiH: “Mi poštujemo Daytonski sporazum i to ne poštujemo kao mrtvo slovo na papiru, već ga poštujemo stvarno i u biti. I kao što nitko ne može uništiti Republiku Srpsku, nitko ne može uništiti ni Bosnu i Hercegovinu. To je politika Srbije”, izjavio je po stupanju na premijersku funkciju Aleksandar Vučić.
Ali bi takođe bilo nekorektno ne podsetiti da Vučić uglavnom nije čovek od reči: kad on kaže “Dobro jutro”, slobodno možete da kažete “Laku noć”!
Gledajući unazad, međutim, jasno je da Vučićevo političko delovanje počiva na jedinstvu suprotnosti i pravljenju, ili makar izmišljanju konflikata, a onda gašenju vatre.
U tom smislu vrlo mi se zanimljivim čini zapažanje Vuka Jeremić, lidera Narodne stranke: “Ako Vučić preda Kosovo, okrenuće se svojim partnerima sa Zapada i reći: ’Rešio sam vam najtežu stvar – to se niko osim mene ne bi usudio. Mogu da vam rešim i Bosnu, ali mi je potrebno neko vreme, i da me u tom periodu ne kritikujete’.”
Nije, dakle, isključeno, da Vučić u svrhu svog opstanka kao rešeto potegne Republiku Srpsku. Ali je valjda i poslednjem političkom idiotu jasno da Repubika Srpska nikako ne može biti rezervna varijanta ili utešna nagrada Srbiji. Pa, čak i Dodiku koji prodajući muda za bubrege, kako se na izvornom srpskom kaže ojačavanje sopstvenog položaja u biračkom telu, koji zna tu i tamo da pripreti kako će RS dići svoj rep i otperjati iz BiH.
Opasna je to avantura kojoj Vučić, o Dodiku da i ne govorimo, nije dorastao.
