Gotovo četiri decenije nakon smrti doživotnog predsjednika SFRJ, mnogi političari nekadašnjih jugoslovenskih republika ne mogu da odole a da sebe povremeno ne uporede sa Titom.

“Tokom mandata ove vlade, u Srbiji će biće napravljeno više puteva nego za 35 godina vladavine Josipa Broza Tita!”, pohvalio se nedavno predsjednik Aleksandar Vučić. Slični vicevi često se mogu čuti i u Hrvatskoj.

“Srbi i Hrvati ne bi uspeli, ne da izgrade, nego da okreče sve ono što je izgrađeno u vreme Jospa Broza Tita”, kaže Titov unuk Josip Joška Broz. Iako Jugoslavije odavno nema, Joška Broz se i danas izjašnjava kao – Jugosloven.

BROZ: Ne iznenađuje. Titovo doba ubedljivo je najbolje razdoblje naših života. Bio je to relativno dug period mira za jugoslovenske narode, bez sukoba i ratova, bez ovako velikih razlika između bogatih i siromašinih; postojala je srednja klasa, čak četiri zaposlena na jednog penzionera! Koja to država bivše Jugoslavije danas može da se pohvali bilo čim i nalik ovome što sam nabrojao? Ni jedna! Ljudi to pamte, vrednuju... Otuda tolika Titova popularnost.

BROZ: Tako je. Mladi ljudi rođeni nakon raspada Jugoslavije zaista ne pamte to vreme. Ipak, slušaju priče svojih roditelja, čitaju… I te im priče deluju nestvarno. Tim pre što nemaju iskustvo redovnih letovanja i zimovanja, slobodnog putovanja svetom sa “crvenim pasošem”, odlazka u Trst po garderobu – Trst je mnogima od nas bilo prvo inostranstvo! – bezbednog života… Naprosto, ta deca ne mogu da veruju da se nekada tako živelo. Zato cene Tita.

BROZ: Nema. Nažalost, nema ni spomenik. Istovremeno, u čak 76 zemalja sveta možete videti spomenike Josipu Brozu Titu. U Užicu, u gradu koji je četiri i po decenije nosio Titovo ime, 1991. uklonjen je pet metara visok spomenik Josipu Brozu, rad hrvatskog i jugoslovenskog vajara Frane Kršinića. Sa gradskog Trga partizana, taj spomenik je odnešen i ostavljen iza zgrade užičkog muzeja. Na inicijativu više hiljada Užičana nekoliko puta je pokušano vraćanje Titovog spomenika na nekadašnji Trg partizana; nažalost, ništa od toga.

I u Zagrebu je slična situacija: nedavno je skinuta tabla sa Trga Maršala Tita, čime je centralni zagrebački trg preimenovan u Trg Republike Hrvatske. Mesecima je o tome vođena javna polemika; na kraju je gradonačelnik Zagreba, pritisnut zahtevima koalicionih partnera, odlučio da skine tablu sa Titovim imenom.

Civilizovani narodi se tako ne odnose prema svojoj istoriji i ličnostima koje su obeležile epohu.

BROZ: Imao sam tri godine kada sam sa svojom sestrom Zlaticom, koja je mlađa od mene godinu i po dana, prešao da živim kod svog dede, Josipa Broza Tita.

BROZ: Negde 1950. ili 1951. Sledeće godine Tito se venčao sa Jovankom. Sa to dvoje ljudi sam praktično odrastao.

BROZ: Najbolji! Nikada na Zlaticu i mene nije podigao glas, nikada nas nije udario; naprotiv: uvek je bio blag prema nama, uvek pokušavao da svaki problem reši razgovorom.

Ceo svoj kasniji radni vek proveo sam uz Tita.

BROZ: Znala su, ali to nije menjalo odnos. Hoću da kažem da zbog toga nisam imao nikakve privilegije. Zlatica i ja smo išli u osnovnu školu “Branko Radičević”, u koju nas nikada nisu dovezla Titova kola ili limuzine. U školu smo išli autobusom, kao i ostala deca. Sve i da smo to hteli, Tito nikada ne bi dozvolio da se među decom pravi ta vrsta razlika.

“Ne živi se od prezimena, živi se od poštenog rada”, često nam je govorio.

To je možda najvažnija lekcija koju sam od njega naučio.

BROZ: Mislim da će Vam sve biti mnogo jasnije ako Vam kažem da sam prvi razred Četvrte beogradske gimnazije – ponavljao. A onda, zbog “nemirnog života”, izgubio još jednu školsku godinu. Na kraju su me isterali iz gimnazije. Ipak, kasnije sam uspeo da upišem šumarsku školu, što je bila moja velika želja. Toliko, dakle, o privilegovanom statusu Titove porodice o kojem se, vidim, poslednjih tridesetak godina naširoko govori.

BROZ: “Ipak si na kraju isterao svoje, dobio si ono što si želeo”, rekao mi je kad sam upisao šumarsku školu. Znao je da je šumarstvo bila moja velika ljubav. Podsticao me je da učim ono što volim. Ne moram da govorim da je Tito imao veliki autoritet i da smo ga Zlatica i ja veoma i voleli i poštovali. Pritom, znao je da uvek može da računa na mene, čak i u smislu pomoći u nekim sitnim prekršajima.

BROZ: Jednom je, na primer, Titu lekar bio propisao strogu dijetu – zabranio mu masno, slano, slatko… Moj je deda bio veliki hedonista; voleo je život, uživao u njemu, tako da su mu sve zabrane, pa i ova o kojoj govorim, veoma teško padale.
“Šta ćeš da jedeš”, pitao me je tokom jedne od svojih čuvenih dijeta.
“Biftek”, odgovorio sam.
“Ne, ne, ne može”, rekao mi je namignuvši mi. “Ja ću biftek, ti uzi krmenadlu, i to onu malo masniju. U redu?”
Začudio sam se, ali sam prihvatio igru: čoveku koji nam je pripremao jelo rekao sam da mi donese krmenadlu. Čim su nam servirali hranu i ostavili nas same, Tito je brzo zamenio tanjire.
“Evo tvog bifteka!”, smejao se. “Daj mi ‘vamo tu krmenadlu! Konačno da i ja nešto pojedem kao čovek!”
Bilo mi ga je žao. Sutradan sam organizovao da mu se pripremi pečenje za ručak, doneo mu plećku, lepinju, moču… Bio je veliki gurman.

BROZ: Bio je normalan čovek, imao slabosti kao i većina nas. Da, voleo je da popije, i to uglavnom viski. Ako bi mu doktori i to zabranili, od mene je tražio da napravim “štekove” u kojima ću sakriti neku flašu i doneti mu da popije po koju kap kad nas niko ne vidi. Posle dobrog ručka ili večere, Tito je voleo da zapali cigaru. Pušio je one dobre, kubanske cigare. Uvek su me nervirale te zabrane. Pustite, bre, čoveka na miru, govorio sam. Neka živi! Bilo je smešno i tužno istovremeno ne dopustiti mu da poslednje godine života provede kako je hteo. Takvom čoveku uvoditi zabrane?! Ne govorim ovo zbog toga što mi je bio deda, nego zato što je to istina.

BROZ: Tito je bio veliki šmeker, veliki šarmer. Doduše, to nam je porodično: Tito je bio takav, takav je bio moj otac, takav sam i sam… Tito je voleo žene, uvek se prema njima odnosio džentlmenski. Imao je svetske manire, bio neverovatno harizmatičan, šarmantan. Najzad, bio je i lep, naočit muškarac, kojem žene naprosto nisu mogle da odole. U to sam se i sam uverio više puta.  

BROZ: Jeste. Davorjanka je svakako bila žena koju je Tito veoma voleo. Kad je 1946. godine umrla od tuberkuloze, Tito ju je sahranio u svom vrtu u Belom dvoru. Valjda je želeo da mu i dalje bude blizu. Ujutru bi nosio belu ružu i ostavljao na njen grob. Čini mi se da je ta Titova ljubav prema Davorjanki kasnije dobila razmere mita. Možda i zato što je reč o ratnoj ljubavi, a možda i zbog toga što je Davorjanka umrla mlada.

BROZ: Tako je. Svi su govorili da je bila lepotica. Doduše, sve Titove žene su bile lepotice.

BROZ: Nasledio sam poštenje, zatim ljubav prema životu, naročito prema ženama. Četiri puta sam se ženio i sve žene sa kojima sam bio u vezi takođe su bile lepotice. Nažalost, nisam nasledio Titov talenat za politiku. Politika me nije ni interesovala sve do momenta kada sam shvatio da moram da branim ono što je moj deda izgradio, uključujući postulate na kojima je počivalo jugoslovensko društvo.

BROZ: Njih dvojica su jedno vreme zaista bili u veoma lošim odnosima, verovatno zbog obostrane tvrdoglavosti. Moj otac je bio svojeglav, nije lako popuštao nikome, čak ni svom ocu Titu. Rano su došli u konflikt… Bilo je tu izricanja: neće on meni, neću ja njemu, i sl. Na kraju smo Zlatica i ja nekako uspeli da ih pomirimo i čini mi se da se, nakon tog pomirenja, njihov odnos promenio iz korena: postali su veoma bliski.

Inače, moj otac je u Drugom svetskom ratu, tokom surove borbe sovjetske vojske sa nemačkim nacistima, izgubio ruku. Bitka je vođena na 12 kilometara od Moskve, Nemci su bili blizu… Pala je granata, koja je mog oca podigla na neku banderu. Tu mu je otpala ruka. Kad su ga skinuli sa bandere, moj je otac našao deo svoje ruke, odneo je sa sobom nadajući se da će doktori uspeti da je spasu. Nažalost, nije bilo spasa. Moj otac je bio veoma hrabar čovek, junak. Bio je prvi vojnik Crvene armije koji nije Rus a koji je proglašen za heroja SSSR-a. Na tu sam činjenicu veoma ponosan.

BROZ: Nije. Nakon Žarkovog ranjavanja, prvi put su se sreli na Visu 1944. A kada se otac i sin sretnu nakon toliko godina, ne moram objašnjavati o kakvim emocijama je reč. Ipak, ostala je anegdota koja na slikovit način objašnjava karakter mog oca. Naime, Tito je svog sina pitao čime će se baviti kada se rat završi.
“Biću pilot!”, odgovorio je moj otac.
“Pilot?!”, čudio se Tito. “Ko je još video pilota bez ruke?!”
I to je ta drčnost, ta tvrdoglavost koja je, očito, porodična osobina.
Upskos invaliditetu, moj otac Žarko Broz takođe je bio zgodan, naočit čovek. Znao je da banči po beogradskim kafanama, bio je boem; pravio je incidente koji su njegovog oca, mog dedu Tita, naročito nervirali.

BROZ: Pristojan, nomalan. Kao što sam Vam već rekao, Zlatica i ja smo rano došli u dedinu kuću, u kojoj je on uvek vodio glavnu reč. Zlatica i ja smo veoma poštovali Jovanku. Bila je supruga našeg dede koja ga je istinski volela i brinula o njemu. Kasnije se govorilo i pisalo o tome da je Jovanka bila gruba prema Titu, da je vikala na njega, zaključavala ga, čak i tukla. Ljude koji to pišu i govore trebalo bi da je sramota. To su laži. Lično mislim da niko Tita nije voleo kao Jovanka. Niko! Sve ostalo su sve bedni tračevi, političke igre i smicalice.

BROZ: Jeste, ne kažem… Mislim da je najveći problem bio to što je Jovankina ljubav u jednom momentu prešla u ozbiljnu paranoju – u svima je videla neprijatelje, Tita je htela da zaštiti na sve načine. Kasnije su govorili da je Jovanka htela vlast…

BROZ: Ma, kakvu vlast?! Sve su to laži, masne laži! Iako je trpeo velike pritiske, Tito nije hteo da se razvede od Jovanke. Razdvojili su se, ali ne i razveli.

BROZ: Nakon Titove bolesti, kasnije i Titove sahrane, nikada se nismo ni čuli, ni videli.
Kada je Tito prebačen u Klinički centar u Ljubljanu, Jovanka je pokušala da dođe do njega. Vojno obezbeđenje koje ga je čuvalo tu je informaciju nameravalo da sakrije od Tita. Da ga ne bi uznemirili, šta li. Admiral Zvonko Kostić me je obavestio da je stigla Jovaka.
“Neću mu ništa reći, ne smem”, kazao mi je.
Ja ću mu reći!, uzvratio sam i zaputio se kod Tita, pravo u njegovu bolničku sobu. Obavestio sam ga o tome da je Jovanka u Ljubljani, da čeka ispred Kliničkog centra i da želi da ga vidi.
“Ja sam svoje rekao!”, odgovorio je hladno.
Titove reči su za mene bile zakon. Zamolio sam obezbeđenje da siđe dole i da Jovanki kaže da se vrati u Beograd. U međuvremenu sam organizovao da je automobil odveze do aerodroma i da je vrate u Beograd… Bilo mi ju je žao, ali se Titova volja morala poštovati.
Titu je razlaz sa Jovankom teško pao, veoma teško.
“Što joj je to trebalo?!”, ponavljao je.

BROZ: U njihov su odnos prste bile umešale razne obaveštajne službe. General Đoko Jovanić i Jovanka su, navodno, napravili spisak generala JNA koji će “sačuvati” Tita. Tito za to nije hteo da čuje, iako je bio siguran da Jovanka to nije učinila ni iz kakve zle namere. Jovanka, dakle, nije želela vlast; samo je, kažem, ušla u paranoju i pokušavala da zaštiti Tita. Na njenu žalost, Tito nije bio od ljudi koji slušaju žene. Odluke je donosio sam.

BROZ: Pored Titove postelje sam proveo dane i dane i veoma dobro znam kako je sve to izgledalo. Činjenica je da se Tito teško mirio sa bolešću. Greška je napravljena tokom prve operacije, kada mu nije amputirana noga. Lekari su ga slušali, nisu smeli sami da odluče. Tito nije želeo da mu seku nogu.
“Na ovaj svet sam došao na dve noge, sa njega ću takav i otići”, rekao je doktorima.
Umesto da rade svoj posao, doktori su ga poslušali i… Druga operacija je došla suviše kasno, kada više nije bilo pomoći. A tako nije moralo.
Bez obzira ko šta priča, Tito je bio veliki lider, državnik svetskih razmera. Putujem po zemljama bivše SFRJ, čujem šta ljudi govovore…

BROZ: I posle toliko godina, uprkos negativnim kampanjama koje se protiv njega konstantno vode, niko nije uspeo da kod jugoslovenskih naroda, kod običnog sveta, dovede u pitanje Titov lik i delo. Ljudi žale za tim vremenom, a čim žale, znači da je to vreme valjalo.