Kolumnista beogradskog Peščanika za Avangardu objašnjava zašto se od javnosti krilo da je Vojska Srbije, dok je predsjednik Aleksandar Vučić u Moskvi proslavljao Dan pobjede nad fažizmom, na Ravnoj gori položila vijenac na spomenik kvislingu Dragoljubu Draži Mihailoviću: “U samoj vojsci postoji rascep, odnosno dilema o tome koju tradiciju nastavljaju… Mediji su, kao što ste videli, objavili fotografiju vojnika i oficira VS pred spomenikom Draži Mihailoviću, što je ustalasalo javnost. Kada je to konstatovano, iz VS je poručeno da se ‘slučaj ispituje’. Izvinite, šta tu uopšte ima da se ispituje ako smo već videli fotografiju grupe vojnika i oficira na Ravnoj gori? Zar to nije jasno?!”; koju tradiciju slijedi Vojska Srbije: “Verujem da bi temelj VS morala biti srpska slobodarska tradicija, u koju svakako ne spadaju četnici Draže Mihailovića. Baš zato VS nema šta da traži na Ravnoj gori. Tim pre što u civilizovanom svetu nema, niti može biti ideološkog poravnanja fašizma i antifašizma”; zašto ministra odbrane Aleksandra Vulina smatra lažnim ljevičarem: “I zbog uniforme koju nosi, ministra odbrane Srbije Aleksandra Vulina nazivam - crnokošuljašem. Iako tobože levičar, Vulin ne skida crnu košulju; uvek u dučeovskom stavu i pozi… Vulin je Vučićev gaulajter u vojci, neko ko govori ono što predsednik Srbije misli a ne sme javno da kaže”.
Nakon što je protekle sedmice, povodom obilježavanja Dana pobjede nad fašizmom, grupa od oko 200 vojnika i oficira Vojske Srbije na Ravnoj gori položila vijenac na spomenik Draži Mihailoviću, javnosti još nije poznato da li je saglasnost za ovaj skandal dao skandalima sklon ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin. Ministar Vulin obično ćuti o onome o čemu bi morao nešto javno da kaže (afera “tetkin stan”, na primjer), ali zato ne propušta priliku da govori o onome o čemu bi bilo najbolje da – ćuti.
Komentarišući devetomajski izlet VS na Ravnu goru, nekadašnji vojno-politički komentator beogradske Politike Ljubodrag Stojadinović na Peščaniku je konstatovao da je problem Srbije “potuljeni srpski neofašizam presvučen, maskiran i malterisan, okrečen, muralisan i omalan kako bi, sve agresivniji, izgledao dobroćudno, sa primesama neodoljivog zlikovačkog šarma”. Stojadinović kaže i da je pokušaj vlasti da priču o polaganju vijenca na spomenik Mihailoviću nekako “neutrališe” i zamagli događajem koji se odigrao istog dana kad i skandal na Ravnoj gori – riječ je o prisustvu predsjednika Aleksandra Vučića svečanoj proslavi Dana pobjede nad fašizmom u Moskvi – prilično gup i trapav.
“Videli ste da su kontrolisani tabloidi već sledećeg dana na svojim naslovnim stranama konstatovali kako je Vučićeva poseta Rusiji i njegova fotografija sa predsednikom Vladimirom Putinom zapravo dokaz trijumfa srpske politike neutralnosti, što je takođe besmislica. Tim pre što Srbija nije neutralna zemlja”, kaže Stojadonović za Avangardu.
AVANGARDA: Kako nije?
STOJADINOVIĆ: Prvo, neutralnost Srbije do sada niko u svetu nije priznao; drugo, Srbija je zemlja koja ne zna gde su joj granice; i treće, reč je o državi koja ima problem sa sopstvenim suverenitetom, sa svojom spoljnom politikom, odnosno sa svojom spoljnopolitičkom pozicijom. Danas je već svima jasno da Srbija nije u stanju da se opredeli između Istoka i Zapada, između EU i Rusije; tim laviranjem sa jedne na drugu stranu Srbija otvoreno pokazuje da nije sposobna da definiše vlastite prioritete. U tom smislu, tvrdnje o vojnoj i političkoj neutralnosti deluju još besmislenije, a cilj tih besmislica je pokušaj da se nekako opravda šizofrena politika koju zvanični Beograd već dugo vodi.
Kada je reč o prisustvu predsjednika Vučića proslavi Dana pobede nad fašizmom, zna se da je on u Moskvu otišao na sopstveni zahtev. Naime, nekoliko dana pre održavanja parade, Vučić se javno požalio kako nije dobio poziv za inauguraciju predsednika Vladimira Putina. U međuvremenu, zahvaljujući intervenciji ambasadora Rusije u Beogradu, Vučić je ipak pozvan u Moskvu. Dakle, teza da je njegovo prisustvo na vojnoj paradi koju je u čas proslave 9. maja organizovao predsednik Putin nekakav “trijumf politike neutralnosti” takođe pada u vodu.
AVANGARDA: Rekli ste da Srbija nije u stanju da definiše svoju spoljnu politiku. Zašto?
STOJADINOVIĆ: Zato što je, s jedne strane, deklarativni cilj Srbije da uđe u EU; istovremeno, u samoj vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS) većinsko raspoloženje je da se Srbija orentiše na što tešnju saradnji sa Rusijom. Kako se u takvim okolnostima ponaša Aleksandar Vučič? Tako što jednog dana ode u Berlin i kancelarki Merkel kaže da je Nemačka najveći prijatelj Srbije; već narednog dana u stanju je da odleti u Moskvu, odakle nam poručuje da je Rusija bila i ostala najveći zaštitnik interesa naše zemlje. Iako Nemačka od Beograda zahteva primenu faktičkog stanja na Kosovu, Vučić, koji se zaklinje u svoje “prijateljstvo” sa kancelarkom Merkel, od predsednika Vladimira Putina traži da se tom nemačkom zahtevu oštro suprotstavi. Hoću da kažem da sve Vučićeve posete Rusiji, Nemačkoj, pa i Turskoj, kao i njegovi susreti sa zvaničnicima ovih zemalja pokazuju samo jedno: ozbiljno tumaranje i šizofrenost njegove politike suštinski zasnovane na brojnim kontradiktornostima.
Sa druge strane, Vučić se i trudi i uspeva da politiku na svim nivoima vodi sam, da o svemu sam odlučuje, a takva autoritarnost samo proizvodi dodatnu konfuziju.
Predsednik Srbije je na sebe preuzeo i odgovornost za takozvano teško rešenje pitanja Kosova, svakodnevno nas, pritom, melodramatično upozoravajući kako za taj problem “ne postoji dobro rešenje”.
AVANGARDA: “Kakvo god rešenje da bude, to je moj kraj u politici”, rekao je predsjednik Vučić nedavno. “Srbi su takvi: nikada mi neće oprostiti svoju bolju budućnost i mir. U Srbiji se slave samo porazi i ratovi". Kako ste protumačili ovu izjavu?
STOJADINOVIĆ: Kao Vučićevu najavu da neće biti u stanju da podnese pritiske kojima će, nakon “rešenja Kosova”, biti izložen. Iz navedenog patetičnog prenemaganja građani bi verovatno morali da zaključe da će Beograd uskoro biti primoran da prihvatiti “kosovsku stolicu u UN”. Što nije priznanje nezavisnosti Kosova de jure, ali jeste de facto.
Naravno, iako to silno želi, Vučić, kao tipičan one man show, nije sposoban da veoma komplikovan problem nezavisnosti Kosova reši sam. Otuda to besomučno optuživanje onih koji su na vlasti bili pre njega - Vojislava Koštunice, Borisa Tadića…
AVANGARDA: Predsjednik Vučić nedavno je počeo da govori o tome da će “problem Kosova”, umjesto njega, riješiti građani Srbije. Može li se ova izjava tumačiti kao prijetnja Zapadu referendumom?
STOJADINOVIĆ: Naravno. Suočen sa činjenicim da mu rok za ispunjavanje obećanja koja je davao Zapadu polako ističe, Vučić odgovornost sada pokušava da delegira građanima. Pritom, i njemu je jasno da se referendumom ne može rešiti pitanje Kosova. Jer, ako većina građana na tom referendumu glasa protiv projektovanog rešenja kosovskog pitanja, što bi bilo očekivano, šta to praktično znači? Daje li takav referendumski rezultat Vučiću pravo da to pitanje pokuša da reši na drugi način?
AVANGARDA: Na koji način?
STOJADINOVIĆ: Pomoću manje ili više opasnih incidenata, na primer. Međutim, ponavljam: verujem da do referenduma ipak neće doći; tim pre što su svi, valjda, svesni da, kakav god da bio rezultat tog eventualnog izjašnjavanja građana, on neće imati ama baš nikakav uticaj na konačno rešenje kosovskog problema. Jer, pitanje Kosova odavno je rešeno, zar ne?! Ima li država Srbija na Kosovu bilo kakve ingerencije? Deluju li tamo srpski organi vlasti? Najzad, mnoge zemlje su priznale Kosovo i to se, bez obzira na najave Ivice Dačića, svakako neće promeniti.
AVANGARDA: Kada ste spomenuli incidente…
STOJADINOVIĆ: Naravno, to uvek postoji kao opcija. Ipak, mislim da Vučić nema snage da posegne za bilo kakvom silom. Uostalom, podsećam Vas na nedavnu izjavu generalnog sekretara NATO koji je rekao da je napad na snage Kosova zapravo napad na NATO. Bojim se da je to više nego jasna poruka vlastima u Beogradu da ne posežu za bilo kakvim radikalnim merama. Što će, kažem, Beograd ipak uvažiti; tim pre što je svestan da čak ni oni militatni krugovi u vlasti, u opoziciji, u vojsci, u policiji, u društvu danas gotovo da i ne razmišljaju o toj vrsti rešenja.
Uprkos tome, vidite i sami da kontrolisani tabloidi svakodnevno objavljuju “analize” o tome da će, umesto Srba, za Kosovo danas ratovati Rusi, što je samo po sebi neverovatna glupost. Naime, jedina podrška koju sa te strane Srbija može dobiti je eventualno tapšanje po ramenu i poruka Kremlja – samo napred, mi smo uz vas. Drugim rečima, građanima Srbije konačno mora biti jasno da Rusija neće braniti Srbiju, neće ratovati umesto Srba. Ako baš ne mora, Rusija neće ratovati ni sa kim.
AVANGARDA: Čemu onda toliko priče o vojnoj moći Srbije? Zašto se kupuju ruski avioni i naoružanje? Čemu sve to služi: da bi se pokazali mišiči regionu ili…?
STOJADINOVIĆ: Nije reč o pokazivanju mišića; reč je o ulagivačkom diletantizmu Vučićeve vlasti. Priče o tome da Vučić ima jaku vojsku, to licitiranje različitim tipovima naoružanja, raketnih sistema i sl, koje sam u nekom tekstu nazvao ne raketnim, nego maketnim sistemima…
AVANGARDA: Zašto maketnim?
STOJADINOVIĆ: Zato što je ona maketa famoznog srpskog naoružanja koju je neko iz vlasti jednom javno pokazao praktično sve čime Srbija danas raspolaže. Svi ruski avioni su, koliko znam, još u fazi remonta i niko ne zna da li će i kada uopšte poleteti. Ruski “pokloni” o kojima pišu kontrolisani tabloidi, a kojima se vojska navodno diči, ustvari su veoma skupi: neophodno je utrošiti stotine miliona dolara da bi se “poklonjeni” ruski avioni uopšte mogli dovesti u koliko-toliko upotrebljivo stanje.
AVANGARDA: Za razliku od Milorada Dodika, predsjednik Vučić, kao što ste već rekli, nije dobio poziv iz Moskve za inauguraciju predsjednika Putina, ali je ipak pozvan na proslavu Dana pobjede nad fašizmom. Je li Vas to iznenadilo?
STOJADINOVIĆ: Nije. Iako je taj poziv u svim provladinim medijima predstavljen kao “velika pobeda srpske diplomatije” i “potvrda ugleda koji Vučić uživa u Rusiji”, već sam rekao da je ambasador Rusije u Beogradu najzaslužniji za to što je Srbija 9. maja dobila mesto u tom antifašističkom stroju. Naravno, skandalozno je to što je istog dana kada je “vrhovni komandant” oružanih snaga Srbije, kako ga neprimereno tituliše ministar odbrane Aleksandar Vulin, prisustvovao vojnoj paradi u Moskvi,
Vojska Srbije (VS) odnela venac na Ravnu Goru, na spomenik Draži Mihailoviću. I tu nije kraj. Kao endemski levičar, Aleksndar Vulin, u trenutku dok oficiri VS odaju počast kvislingu iz Drugog svetskog rata, sa predstavnicima SUBNOR-a slavi Dan pobede nad fašizmom! Izvinite, ima li jasnije ilustracije konfuzije koju proizvodi aktuelna vlast?!
Pitanje je, je li delegacija vojske taj korak učinili samovoljno, kršeći sve kodekse svoje profesije. Ko zna, možda se Generalštabu dopao falsifikovani, sudski opran i izglancan lik đenerala, tako i njegovo životno nedelo zapisano u užasnim sećanjima.
AVANGARDA: “U vrednosno rascepljenom društvu, sunovraćenom pred osionim budalama i njihovim ludačkim ambicijama, pre no što je potpuno razori Vulin pravi rascepljenu vojsku: jedni su kod partizana, drugi kod četnika, pa šta ispadne”, napisali ste u tekstu za Peščanik. I, šta će ispasti?
STOJADINOVIĆ: Ogromna vrednosna konfuzija. Jer, uzmimo primer Rusije: bez obzira na sve ostalo, Vladimir Putin je ipak ostao istinski pobornik tradicije slavnog Otadžbinskog antifašističkog rata 1941-1945. U Rusiji ćete teško naći na primer pokušaja revizije istorije. Da li se može i zamisliti da neko u Moskvi odaje počast sovjetskom generalu Vlasovu, koji je svoju diviziju predao Nemcima i postao njihov? Ili da Vlasovljevu predaju tumači kao pokušaj da se nacisti razore iznutra? Je li Vlasov, kao Draža Mihailović, bio prvi antifašista velikog Otadžbinskog rata? Ili, da vidimo kakva je situacija u Francuskoj! Da li je moguće da francuski vojnici, proslavajući Dan pobede nad fašizmom, stoje mirno pred spomenikom maršala Petena? Koji, naravno, nikada nije rehabilitovan. Da li je tako nešto uopšte moguće bilo gde osim na Balkanu? Nije!
Srbija sebe, navodno, želi da vidi kao zemlju naslednicu antifašističke tradicije, iako radi sve različito od država pobednica Drugog svetskog rata koje tu tradiciju istinski čuvaju. Ne možete sudskim odlukama rehebilitovati kvislinge iz Drugog svetskog rata, ne možete ih proglašavati “prvim gerilcima Evrope”, a onda…
AVANGARDA: Da, ali to nije počelo sa predsjednikom Vučićem. Srbija je odavno donijela Zakon o izjednačavanju četnika i partizana, kojim je koljače Draže Mihailovića proglasila antifašistima. Predsjednik Boris Tadić dugo je flertovao sa tim stvarima, čak je formirao i državnu komisiju koja je istraživala gdje je strijeljan Draža Mihailović, a onda, tek kada je izgubio vlast, na HRT-u Dražu Mihailovića nazvao kvislingom.
STOJADINOVIĆ: Nažalost, u manje-više svim zemljama bivše Jugoslavije na delu je relativizovanje antifašizma i pokušaj revizije istorije. Srbija je tu specifična zbog toga što je unutar istog naroda zaista postojala velika ideološka podela, rascep na partizane i na četnike. Nakon Drugog svetskog rata, pod pritiskom vlasti koju su činili dokazani antifašisti, te su podele držane pod kontrolom. Posle pada komunizma, stvari su izmakle kontroli i Draža Mihailović je ubrzo proglašen “prvim gerilcem Evrope”, iako niko ne zna koje su to tačno bitke protiv okupatora vodili on i njegovi četnici. O počinjenim zverstvima četnika da i ne govorim. Uostalom, jesu li 1945. četnici stajali u pobedničkom, antifašističkom stroju? Nisu, naravno. O čemu mi onda govorimo?
Naravno, ostaje pitanje kako je moguće da je grupa vojnika Vojske Srbije, tokom dana obeležavanja pobede nad fašizmom, na Ravnoj Gori pozdravljala fašizam. Stajali su mirno i salutirali jednom od njegovih simbola koji se meri pre svega zaboravom i negiranjem strašne istine. Taj je simbol iz zločinačkog strašila, vrednosnim nazadovanjem i sunovratom, imenovan u heroja mračne Srbije, i iz te tame nam nema izlaza. Danas je na Vučiću da se odluči da li je za Besmrtni puk, ili za Ravnu Goru. Ili traži težak kompromis, kao uvek i svuda, trudeći se da iz svega izađe sa sumnjivom slavom, bez kajanja za sve laži. Iz svojih čestih putovanja, on se još češće vraća mrtvom puku u Srbiji, koji je i postrojio njenu vojsku na Ravnoj Gori.
AVANGARDA: Zašto se od javnosti krilo da je 200 vojnika, dok je predsjednik Vučić boravio u Moskvi, odalo počast Draži Mihailoviću?
STOJADINOVIĆ: Zato što i u samoj vojsci postoji rascep, odnosno dilema o tome koju tradiciju nastavlja. Mediji su, kao što ste videli, objavili fotografiju vojnika VS pred spomenikom Draži Mihailoviću, što je ustalasalo javnost. Kada je to konstatovano, iz VS je poručeno da se “slučaj ispituje”. Izvinite, šta tu uopšte ima da se ispituje ako smo već videli fotografiju grupe vojnika i oficira na Ravnoj gori? Zar to nije jasno?! Taj potez, baš kao i naknadna reakcija vojnog vrha, predstavljaju uvredu za vojsku i za temelje na kojima je ona postavljena.
AVANGARDA: O kojim to temeljima govorite, gospodine Stojadinoviću?
STOJADINOVIĆ: JNA se raspala onog momenta kada su se svi njeni oficiri vratili u republike iz kojih su potekli. Istovremeno, Srbi i Crnogorci su smatrali da će oni, ako to već niko neće, tih devedesetih sačuvati i Jugoslaviju i njenu vojsku.
AVANGARDA: Lijepo su je sačuvali! O toj njihovoj plemenitoj i humanoj namjeri, osim svih ostalih, postoje i brojna svjedočanstva i dokazi u Haškom tribunalu.
STOJADINOVIĆ: Nažalost, znamo na koji je način “odbranjena” Jugoslavija. Ipak, verujem da bi temelj Vojske Srbije morala biti srpska slobodarska tradicija, u koju svakako ne spadaju četnici Draže Mihailovića. Baš zato VS nema šta da traži na Ravnoj gori. Tim pre što u civilizovanom svetu nema niti može biti ideološkog poravnanja fašizma i antifašizma.
AVANGARDA: Može li se uopšte očekivati da VS riješi dileme o kojima govorite ako znamo ko je načelnik Generalštaba te vojske, a ko ministar odbrane?
STOJADINOVIĆ: Iako vojska ne postavlja ministra odbrane, Vojni sindikat neprekidno se buni i kritikuje pojedina kadrovska rešenja unutar VS. Vojni sindikat o Vulinu govori kao o štetočini, kao o neznalici… Međutim, u prirodi vojske nije da se buni protiv svojih nadređenih.
Sindikat je kritikovao i generala Ljubišu Dikovića, baš kao Vučića zbog njihovih konkretnih poteza i izjava. Nije, dakle, bilo pobune unutar vojske, ali jeste bilo protesta poput onoga protiv raličitih perverznih kadrovskih rešenja kakvo je izbor Aleksandra Vulina za mesto ministra odbrane.
Uzgred, i zbog uniforme koju nosi, Vulina nazivam - crnokošuljašem. Iako tobože levičar, Vulin ne skida crnu košulju, uvek u dučeovskom stavu i pozi. Vulin je Vučićev gaulajter u vojci, neko ko govori ono što predsednik Srbije misli a ne sme javno da kaže.
AVANGARDA: Može li onda vlast Aleksandra Vučiča popraviti odnose u regionu?
STOJADINOVIĆ: Prvo, Srbija s Vučićem na čelu ne može u EU. Kako onda može popraviti odnose sa bilo kim? Ako imate ministra odbrane kojeg posprdno nazivaju “ministrom za Hrvate”, ako imate Dačiča i slične koji su u suštini ogavne pojave, društveni ekscesi koji iritiraju i građane ove zemlje i komšiluk, ako imate Vučića koji svima njima komanduje i koji ih povlači kao luke na koncu, onda je valjda jasno da nema reč i o pomirenju ni unutar našeg društva, a još manje sa susedima. To su iluzije.
