Na jednim od prethodnih (više im se kraja i ne zna) predsedničkih izbora, tada posrnuli post-Slobin SPS je isturio čuvenog glumca Batu Živojinovića za svog kandidata. On je tom prilikom rekao (Bog da mu dušu prosti), ne obećavam ništa ako pobedim, samo da ćemo se smejati. Iako je bio tvrdokorni komunista koji se nije libio da huli i na Boga, Živojinović je na kraju ispao prorok. Da ćemo se samo smejati!
Kako odmiče kampanja za predsedničke izbore u Srbiji, sve je jači dojam da se više ne radi o politici već o sitkomu. Wikipedia nam kaže da je sitkom “komedija situacije, poznata kao i sitcom (od eng: Situation comedy), podžanr je komedije, sastoji se od stalnih likova u zajedničkom okolišu, poput doma, posla...” I u Srbiji tako imamo stalne likove, ili bar klonove političkih likova, koje smo imali čast gledati barem dve decenije.
A i pozadina je nepromenjena – siromaštvo, beznađe, žal za Kosovom... – ali nam marketinške agencije pojedinih kandidata i njihovi predizborni spotovi crnilo nadoknađuju nekom čudnom humoreskom: “Samo jako”, “Srbija zna! Zaokruži dva”, “Uvek držim svoju reč”... Čak i oni kandidati koji na prvi pogled ne deluju smešno, ipak to u suštini jesu. Tako, na primer, večiti vojvođanski kandidat Nenad Čanak više liči na lik iz Đoletovog Bačkog ručka koji se za užinu najeo paprikaša i tako “otežan”, teško da može biti branik vojvođanske autonomije od beogradske despotije.
Only fools and horses workInače, engleski sitkom Mućke su svakako i dalje najpopularnije na ovim prostorima. Sam naziv Only fools and horses je zapravo skraćenica engleske izreke Only fools and horses work, ali se teško mogao naći odgovarajući prevod. Za razliku od izvornih Mućki, koje možemo stalno i iznova gledati i smejati se do suza, za ove izbore se može ipak reći da je vrag odneo šalu. Ali se više nemamo čemu ni nadati, samo umeću preživljavanja poput Del Boja i Rodnija i pokušati se nasmejati, jer je smeh lekovit.
Čak i oni kandidati koji na prvi pogled ne deluju smešno, ipak to u suštini jesu. Tako, na primer, večiti vojvođanski kandidat Nenad Čanak više liči na lik iz Đoletovog Bačkog ručka koji se za užinu najeo paprikaša i tako “otežan”, teško da može biti branik vojvođanske autonomije od beogradske despotije
A i bolje je mutiti, nego raditi, jer je rad ne samo od majmuna napravio čoveka, već od čoveka na kraju konja (poznata rečenica iz serije Vruć vetar uz zgranuti izraz Bore Todorovića: “Da radim?!”). Mada se svi kandidati kunu da su sve u životu postigli neumornim radom, rezervna armija rada, odnosno nezaposleni u Srbiji se ne mogu nadati, ne samo uspehu zahvaljujući radu, već ni bilo kakvom radu osim lepljenju predizbornih plakata i čučanju uz izborne kutije na dan izbora za mini dnevnicu.
Na jednim od prethodnih (više im se kraja i ne zna) predsedničkih izbora, tada posrnuli post-Slobin SPS je isturio čuvenog glumca Batu Živojinovića za svog kandidata. On je tom prilikom rekao (Bog da mu dušu prosti), ne obećavam ništa ako pobedim, samo da ćemo se smejati. Iako je bio tvrdokorni komunista koji se nije libio da huli i na Boga, Živojinović je na kraju ispao prorok. Da ćemo se samo smejati!
Lažni sjajSve u svemu, fali neki Trigger, tj. okidač da politiku vrati tamo gde joj je mesto. Ne u komediji i/ili tragediji, već u institucije, javni prostor, iako je ideja atinske agore ili rimskog foruma davno otišla u zaborav, i u teoriji i u praksi. Dijaloga odavno nema, samo mitingašenja u različitim oblicima post-Slobinog (ne)događanja naroda, međusobnih optužbi i kleveta.
Mada se svi kandidati kunu da su sve u životu postigli neumornim radom, rezervna armija rada, odnosno nezaposleni u Srbiji se ne mogu nadati, ne samo uspehu zahvaljujući radu, već ni bilo kakvom radu osim lepljenju predizbornih plakata i čučanju uz izborne kutije na dan izbora za mini dnevnicu
Hitlerovska kritika parlamentarizma se tako na posprdan način dešava u Srbiji. Jer, po nacistima parlament je samo lažna institucija i netačan princip. U njemu ne sede predstavnici naroda, već šačica ljudi koja tamo ide po dnevnice i sluša samo onog sa kojim se slaže. Istinski politički happening je stoga miting, masovni narodni skup gde se reči čuju neposredno i bez medijskog iskrivljavanja i gde je u prvom planu pojedinac (vođa), a ne parlamentarna družina brbljivaca.
Tu su i različiti susreti i razgovori sa građanima, gde razgovora zapravo i nema, samo proklamacije i aklamacije. No, njih “ukrašavaju” estradne ličnosti kojima, takođe, ne nedostaje humora. Prosta većina, tj. narod u koji se svi kunu i koji sve vidi, i zna da će i dalje moći samo da gleda Pinkove zvezde i zvedice s nadom da će do i do njih doći bar tračak njihovog lažnog sjaja. I da se eventualno smeje svom usudu u večitoj trci za glasove, odnosno golo preživljavanje.
