Intervju, Janko Baljak

Jugoslovenska kultura bila je najvažniji dio Titove spoljne politika

Poznati beogradski reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu objašnjava zašto je odlučio da snimi film o Želimiru Žilniku: “Žilnikova strast, hrabrost da se izbori za svoju slobodu, ali i za slobodu drugog, za ljudska prava, ta njegova upornost da i svojom biografijom i svojom umetnošču pokaže da ne pristaje ne svet oko sebe i na ono što taj svet predstavlja veoma je i retka i inspirativna”; zbog čega se na prostoru bivše SFRJ odavno nije pojavilo umjetničko djelo koje je uspjelo da uzburka javnost: “Nedavno sam na FEST-u gledao dokumentarac o kinematografiji u nacističkoj Nemačkoj. Tokom najužasnijeg rata u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, u Nemačkoj, koja je u to vreme imala i budžetske i autorske resurse na nivou Holivuda, pravljene su mahom komedije, mjuzikli, spektakli koji uopšte nisu govorili o tom strašnom vremenu… Otkuda ova asocijacija? Tokom najužasnijeg jugoslovenskog rata, u Srbiji je cvetao ’ružičasti talas’ u kulturi. Žilnik je pomenuo ’Mi nismo anđeli’… To je to! Taj svojevrsni eskapizam zapravo je početak ovdašnje turbo-folk histerije. Je li u prirodi čoveka da, suočen sa užasom koji ga okružuje, beži u šareni svet zabave ili je, pak, reč o nečemu drugom?”; hoće li Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, uspjeti da se pomiri sa zemljama regiona: “Poražavajuće je to što je država Srbija Vojislavu Šešelju protekle nedelje dozvolila da napravi incident i da stanovnicima Hrtkovaca dodatno poremeti i onako težak život… Veoma je važno stalno ponavljati da je Vojislav Šešelj pravosnažno osuđeni ratni zločinac, a da je Aleksandar Vučić, predsednik ove zemlje, najbolji đak tog osuđenog ratnog zločinca. To je Srbija u kojoj živimo i Vi i ja… Ko god da je na vlasti u Hrvatskoj – a ni tamo baš ne cvetaju ruže – ne može očekivati pomirenje sa Srbijom dok je vode ovi koji su danas na vlasti.”

Intervju, Kokan Mladenović

Revolucija (bi trebalo da) počinje kada gladni i obespravljeni shvate da se, dok se drugu bogate, njima ukidaju sva prava

Ovogodišnji pozorišni festival "Dani Jurislava Korenića" je za beogradskog reditelja Kokana Mladenovića bio izuzetno uspješan. Naime, sa svojom predstavom Jami district Mladenović se krajem decembra 2017. iz Sarajeva u Beograd vratio sa čak tri nagrade: za najbolju režiju, za najbolju predstavu, kao i za jednu od tri najbolje glumice festivala. Mladenović za avangardu govori o svojoj predstavi i svom radu, ali i o prošlosti, “Četvrt veka nakon Drugog svetskog rata, uprkos slabostima, o Jugoslaviji se govorilo kao o jednoj od najprogresivnijih država na svetu. Sedamdesetih godina prošloga stoleća, SFRJ je zemlja socijalnog izobilja, fića, godišnjih odmora, putovanja, kulturnog buma, BITEF-a, FEST-a, MESS-a… Dvadeset i pet godina nakon ratova devedesetih, na Balkanu govorimo o istim ljudima, istim mestima, istim politikama, istom nacionalizmu, i to zato što nije bilo ni unutrašnje ni međunarodne volje da se podvuče crta i da se iskreno i otvoreno kaže šta se zapravo ovde dogodilo”; te sadašnjosti, odnosno formalnom odlasku Vučića u Srebrenicu, “Zato što je sve farsa i zato što je kao dan jasno da ovde nema nikakve iskrene namere da se ide ka pomirenju, da se suoči sa zločinima za koje smo odgovorni. Da je drugačije, zar bi Republika Srpska i njen predsednik na taj način bili uvedeni u politički i javni život Srbije?! To neprekidno postavljanje Dodika tamo gde mu nije mesto više je nego jasan znak da vlast u Srbiji pritajeno, pokvareno i podlo pokušava da kompenzira gubitak Kosova neskrivenom ambicijom da RS jednoga dana pripoji Srbije.”

Zimska bajka u Crnoj Gori: suze, smijeh i dug aplauz

Nije moguće loše učinjeno korigovati