Koja Evropa?

Piše: Zlatiborka Popov Momčinović

Kao što je primetio novinar čuvenog magazina Der Spiegel, sloboda nije udobnost, ona je uvek nešto naporno, čak i opasno. Pretnja slobodi stoga nisu migranti, već vlastite predrasude i fetišizmi o udobnom životu u malograđanskoj žabokrečini čak i većih EU gradova!
Bauk kruži Evropom... Pitamo se koji bauk, upravo 170 godina nakon objavljivanja Komunističkog manifesta, gde je pompezno najavljeno da je to bauk komunizma. No, u epohi tzv. kraja ideologija, nijedna ideologija nije toliko razorna da može da bude preteća. Ekstremna desnica čak i tamo gde je navodno vladajuća ostaje ipak periferna i bar za sada na vlasti u „manjim“ EU državama i ustrajava da je manjina i da je stoga ugrožena i da je valjda treba zaštititi (?!). 

AFD u Nemačkoj po raznim anketama beleži pad popularnosti dok se stranka Zelenih penje na preko 20% podrške. Angelu Merkel će, kada je o partiji reč, po svemu sudeći naslediti žena, koja ustrajava na nastavku dosadašnjeg kursa kancelarke. Francuski predsednik Makron šalje jasne poruke da građanski patriotizam nije isto što i nacionalizam. Intelektualci i umetnici u Evropi se jasno ograđuju od uticaja desnog populizma na kulturu. Obeležavanja 100 godina od završetka Velikog rata, koji se kasnije nazvao Prvi svetski rat, Kristalne noći i slično, kao da ukazuju da se Evropa (bar ona prava) pomirila tačnije suočila sa svojoj prošlošću tako što je stradanja, pa i vlastite grehe (kao što je antisimetizam), ugradila u svoj deo identiteta. 

Gubitak sigurnosti

To ne znači da bauka nema. Bauk koji preti je bauk sigurnosti, tačnije strah od gubljenja iste. Novine i portali u zemljama EU su puni upitnika i tekstova na temu tzv. sigurnosti. Odgovori građana, tj. gledalaca, jer kao što Marks navodi u svojim tezama u Fojerbahu, materijalistička orijentacija koja ne shvata čulnost kao praktičnu delatnost, „jeste kontemplacija pojedinih individuuma u građanskom društvu“ (deveta teza o Fojerbahu), je da je to sigurnost, i sledstveno propratni strahovi. 

Glavni strahovi su tako klimatske promene, bolest, nezaposlenost, ali su i one smešteneu sklopu klimatskih a ne kapitalističkih obrtaja (znači nešto „prirodno“ a ne posredovano), jer zbog promene klime i topljenja glečera možemo se razboleti i sl, i tako bolesni ostati bez posla. Gubitak sigurnosti tačnije udobnosti je neki novi bauk koji kruži (polu)Evropom, s obzirom da Evropi izgleda ne pripadaju sve zemlje koje to jesu geografski, a valjda bar delom i kulturološki. Uprkos frojdovski rečeno neurotične nelagodnosti u strahu, ti strahovi su, itekako, podobni i deo sistema. Na taj način se još jednom potvđuje čuvena (neo)marksistička teza na sposobnost kapitalizma da vlastite protivrečnosti kooptira i iskoristi ih za vlastito održavanje i dalje ganjanje profita. 

Način na koji adresiramo ove strahove (ulaganje u zdravlje, određeni način ishrane i tzv. stil života, vlastito obrazovanje, kako razvrstavamo smeće na organski i neorganski način jer i smeće je ne samo stvar po sebi već i stvar za sebe- Ding an sich, odnosno,Ding für sich), služe da pokažu kako navodi Žižek da smo svi mali kapitalisti, tj. preduzetnici koji u nešto „ulažu“. To je upravo neki novi oblik fetišizma robe, odnosno roba, koji u proizvodu tj. stilu života ne vidi nikakvu podležuću apstrakciju niti gospodara, već samo čulnu opipljivost vlastitog samozadovoljavanja i korektnosti. 

Tu je, naravno, i migrantska kriza, iako se o njoj teži izveštavati na što korektniji način (u smislu čuvene političke korektnosti), bar kad je reč o mainstream medijima EU, koje ekstremna desnica optužuje da su deo sistema i umiruće demokratije koja je izgubila svoju suštinu i svela se na prodecuru. Komentari posetilaca se brižljivo filtriraju, što ne znači da ne obiluju predrasudama i slično. Slede i upozorenja radikalnoj desnici na tzv. Gutachten, tj. obazrivo korištenje određenih pojmova kao što su Umvolkung tj. gubitak naše narodske suštine kao neki oblik (neo)kvazimarksističkog otuđenja. S napomenom da je za Marksa suština uvek bila nešto univerzalno, rodno mesto čoveka, a ne partikularnost. 

Iracionalni strah

Ako je komunizam, navodno, nestao kao pretnja, treba naći nove bauke i pauke koji pletu svoje zlokobne mreže, a to su uvek najranjivije kategorije, u ovom slučaju migranti. Od optužbi da imaju pametne telefone i koriste društvene mreže, iako su oni, kako njihovi tvorci tvrde opšte a ne partikularno dobro (Gates i Zuckenbeg) pravdajući tako svoje enormno bogatstvo, brkajući privatni interes i javno dobro, do tvrdnji da oni potajno kuju neke planove i vuku poteze koji su nama možda nevidljivi, poput Sionskih mudraca. Iako se to ne može dokazati, mora se prihvatiti kao očevidno, jer ako to ne vidimo, ne znači da to nije tako! Čime se na perverzan način obrće Marksova čuvena teza da pojava nije isto što i suština, jer da je tako nikakva nauka ne bi bila ni potrebna. I dalje, da svaki misticizam svoje rešenje nalazi u praski i razumevanju te prakse (osma teza o Fojerbahu). 

U većini evropskih zemalja a propo pojave i suštine migranti se i ne vide. Sistem je uređen, pa su i oni smešteni i zbrinuti, uglavnom, van očiju javnosti (za razliku od npr. nesređenih zemalja tzv. balkanske rute). No, iako su takoreći nevidljivi, ne znači kao što je već rečeno da potajno i organizovano ne vuku neke svoje konce, čime se iracionalni strah od gubitka navedene sigurnosti još više povećava. 

I dok tramvaji polušumeći klize u uređenim evropskim zemljama, u trusnoj balkanskoj ruti oni su glasni, a sa njima i ova populacija koju onemoćala zemlja nema gde ni da smesti, i koja još jednom mora da po ko zna koji put plati svoju cenu nekakve evropske poluperiferije, i koje Evrope?!

Kao što je primetio novinar čuvenog magazina Der Spiegel, sloboda nije udobnost, ona je uvek nešto naporno, čak i opasno. Pretnja slobodi stoga nisu migranti, već vlastite predrasude i fetišizmi o udobnom životu u malograđanskoj žabokrečini čak i većih EU gradova! 

Ako je za utehu, i čuvena Hana Arent je bila u tzv. Internierungslager, smeštajnom logoru a ne u KZ (koncentrancionom logoru), što je nije sprečilo da napiše najuticajnija dela o našem usudu, njegovim elementima i izvorima. Za nju je politika uvek bila nešto delatno a samim tim i kreativno, moć udruživanja i kreiranja nasuprut gole sile i ništavila. Uvek je insistirala na tome da je kao Jevrejka rođena u Nemačkoj postalastaatlos (bez države), navodeći na par mesta nasuprot liberalnim robinzonijadama (sintagma Karla Marksa) da je čovek samo u logoru u prirodnom stanju, onako ogoljen, ništavan, kao u mitu o Prometeju, gol i bos. 

Bogova nema da ukradu vatru poput Prometeja i plate za to svoju žrtvu i pomognu (zasluženo ili ne) ljudima. U logoru, uprkos svim deklaracijama o „prirodnim“ pravima čoveka, tamo smo prirodni, u svoj svojoj nedaći, snalaženju, neugodnim mirisima koje širimo, goli i bosi. Takvi smo i mi Bosanci u našim tramvajima, u našim kotlinama, i prirodnim lepotama. A sa nama i ova obespravljena populacija, koja je izložena eksploataciji i zloupotrebi svake vrste kao i naše prirodne lepote i javna dobra. 

I dok je Evropa pravdala ropstvo dok joj je odgovaralo, npr. Engleska, najliberalnija zemlja i kolevka ljudskih prava je dugo tolerisala trgovinu robovima i robovlasnički sistem na američkom jugu zbog vlastite tekstilne industrije i što bržeg bogaćenja, mit o tzv. „glupom“ Bosancu ostaje, ali kao pozitivan fetišizam. On je tu, taj večiti i glupi fetiš, u svojoj bezupitanosti i nekakvoj naivnosti, u prirodnom stanju, koje je zapravo stanje da u svakom ljudskom biću vidi njegovu rodnu, generičku suštinu i potencijalnu dobrotu. 

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi