Voda je Bosna, to je ta riječ i sve što uz nju ide, ćilim šareni. Njoj pripadam, kroz jedinu spoznaju o sebi, kroz slike, boje i mirise...

Piše: Boris Potočnik

“E momak, ronioc, ’aj ’vamo, trebaš mi izvuć’ iz garaže priključke za kultivator, ostadoše.” Ronilac. “A?” Ništa rode, zaboravi. Izvuci ih kada padne voda. Ne vukari mi se željezo, ima prečih stvari. Iza njega je provirivala baka, baš kakve budu bake, sa pregačom. Kršila je ruke, nazvala me sinom, da me u nečem ne omete, da ne smeta. Iz strašne potrebe da bude saslušana. “Sine, ostalo je dvoje ljudi u, eto, ovoj kući, šlagirani su, Mate i Ana. Leže na krevetu, utopiće se, voda se popela, ima li ko da razvali vrata?” Digao sam se i tražio od žene da mi pokaže koja je to kuća. Čovjek svinja me je uhvatio za ruku i povukao nazad. “Jebeš njih, to su ustaše, neka se udave, ’ajde sa mnom po priključke.” Često mi na pamet padne ta bezobzirna i naopaka slika ljudske zloće. Sutradan sam Starom ispričao šta mi se desilo. “Nema veze, jedan dan će se udaviti u vlastitim govnima. Samo razmisli šta ti radiš tu.”
                                                                                                  1.
Volio sam Soču, hladnu Slovenku. Stara je to ljubav bila. Opasna ženska, birokratski uredno poslaguje svjetlo do svakog kamena po kom teče gola, plahtom zagrnuta. Noću joj pramenovi bjelasaju lavom, niz Alpe u moj dlan. Na tu sliku, zaboravim si ime. Prevario sam je a zvala me sebi, tu da ostanem.

Svetila mi se u martovsko hladno jutro, bola noževe u pluća. Plivao sam i lovio stijenu da spasim glavu. Čamac je potonuo davno, glupom greškom nabio sam laki kajak na oštro kamenje pod vodom, pogrešno procijenivši brzinu prvog brzaka. Izbila me iz sjedala, šprizdeka se otkopčala i hladna voda je kliznula unutra.

Na obalama je još bilo snijega. Davio sam se od hladnoće, pokret rukom bio je poduhvat.

Nije me ubila, namjerila se na Vrbasa mangupa. Dala je sve od sebe, ni za psovku nije ostavila vremena, pogled mi se skupljao u ravnu crnu crtu. Vatrena cura, steže srce hladnoćom. Divna borba je bila.

Odustala je tek duboko u Italiji, karabinjeri su me našli na obali i džipom preko granice vratili u kamp, umotanog u sive deke.  Dole, na obali, već je milovala novog dječaka sa veslom u ruci, sebi ga zvala u hladnu bistru zamku.

Sretno ti bilo, malac. Ja se ispisujem, prestar sam za ove zajebancije.

To je bio moj poslednji obračun sa vodom, bar sam tako mislio.

                                                                                                    2.

Zvali su me iz Buka, poplava je. Trebam se javiti u klub, spašavati ljude.

Da znam kako, sebe bi spasio.

Dvica me je naprašio bez pardona. Jednom ću ga pitati odakle mu taj nadimak.

“Mali, ne zajebavaj. Dolazi.”

Bacio sam telefon na jastuk. Miriše kafa iz kuhinje, mati me čeka. Tu noć sam se vratio iz Grčke, popravljao sam jahtu jednom sa grdnim parušinama, a onda smo se vozikali okolo. Plovili morem.

Još juče, a vidi sada ovo.

Sjetio sam se nečeg oko tih poplava i svrbi me nemir.  Još ne prolazi, kao ružna riječ na prijatelja od zločestih ljudi.

Ma neću, neka me preskoče. Ne idem nikud. Neka se utope, ništa ja tu ne pomažem, makar i trebao.

Mozgam o tome neodlučno dok mati pali televizor, svi kanali prenose isto. Potop.

Ajme majko, ovo je nered veliki, eto me. Gdje su mi cigare, sad su na stolu bile?

Majčini prsti su mi na ramenu, zamjenske riječi programirane u dodirima. Glupa, zaludna i nemoguća rabota, opominjati me na pažnju. Ne drami, svikla sklanjanju, gledala je godinama isti prizor, jednog na koga sličim. Taj je sada na slici, preseljen u braon okvir sa drvenim brodom u pozadini.

Stari moj, znaš li kakva je ovo voda? Bukovi su do krova. Ta se bugija ne propušta.

Smijulji se slika.

Onda, da se ispišem, a? Važi. Još jednom.

“Tražiš, tražiš...” , progovara.

I tako sam otišao guzici čepa naći, kako bi to sa kezom ispalio moj pokojni otac, onaj sa slike, važno spašavati ljude i imovinu iz poplave, u ronilački klub “Buk”. On ga je osnovao, a ja..., ja sam tu tako, godinama.

Bio. Ronilac, isto.  

Na izlasku iz kuće ćušnuo sam nogom polomljeno kajakaško veslo u ćošku, navika uz kašalj od cigara. Stoji tu od veslačkih dana, ne treba mi odavno. Valjda ću to popraviti jednom. Pitala me mati može li se njime mješati ajvar.

Može, majko, može.

Starim, to je valjda u redu a reda mora biti.

                                                                                                       3.

Voda je kao kad ona vozi bicikl. Ili kao da gledam mačku. Smiruje. Živi. Ne boji se i diše i samo gleda, rasteže šape i zalizuje se. Smišlja neki pasjaluk, pogrešan izraz za pravu stvar, ili se, prosto, uvlači u grudi dok si živ. Tu prede, ležeći spremna da krene.   

To jutro u ronilačkom klubu sam čuo da se sa uzvodne hidrocentrale prema gradu spušta veliki plavni val. Poznam tu prostoriju i okruženje više nego što želim. Tu sam proplivao, progovorio i prohodao.

Baš tim redom.

Poznam ta lica i oni poznaju mene. Klub je pretvoren u štab Civilne zaštite, svi mi tu smo iz Voda za spašavanje na vodi. Stižu pozivi u pomoć, određuju se grupe i šalju na teren. Pušio sam i gledao kroz prozor na spratu. Vrbas je poplavio donji sprat i još se penje. Dvica me stavio u grupu sa Denijem i Saletom, idemo negdje evakuisati ljude iz kuća čamcem, Jorculom Malim.

Smijao sam se toj prastaroj orahovoj ljusci gledajući bujicu kroz musavo okno.

Ovo bi mogla biti jako dobra zajebancija.

Potvrdu tražim na zidu, sada na slici iz istorije kluba. I tu mi se Stari smije.  Opravdano odsutan umire od smijeha.

“Ajde, jebo ti sliku svoju, idi ispiši se.”  

Ali Stari, znaš li ti kakva je ovo voda, bukovi su do krova!

“Ajde onda, šta se tu guzeljaš.”

Bacio sam do pola popušenu cigaru, pomažući momcima ubaciti vanbrodski motor u kombi.

                                                                                                       4.

Definitvno mora proći vrijeme da se nešto nauči. Vrijeme odnese čovjeka, ne da mu prostora upoznati svijet. Time se još moram pozabaviti, nisam dovoljno obrazovan disertirati taj poremećaj neobrazovanosti a muči me jako. Jedino što mi je jasno da nije do vremena, do čovjeka je, biti čovjekom.

Par godina prije poplave u Banjaluci, bila je poplava u Derventi. U naherenoj štali ostala je svinja, zakačila se na naplave. Zgrabio sam je za uho i potegao dole. Ispod niskog štoka potopio sam joj glavu i vukao na dvorište. Branila se i ujela me za rame. Izgurao sam je na plato traktorske prikolice. Poplavila od hladnoće, okrenula se ka suncu i groktala. Otišao sam do kombija.

Dakle, to je to, mrškam nemir zametnut u Derventi. Ne od vode, od svinje. Čovjeka svinje. Isto ovako, sjedio sam na platou kod zadnjih vrata, razbucanoga ramena, usred ničega kada mi je prišao čovjek svinja.  

“E momak, ronioc, ’aj ’vamo, trebaš mi izvuć’ iz garaže priključke za kultivator, ostadoše.”

Ronilac.

“A?”

Ništa rode, zaboravi. Izvuci ih kada padne voda. Ne vukari mi se željezo, ima prečih stvari.

Iza njega je provirivala baka, baš kakve budu bake, sa pregačom. Kršila je ruke, nazvala me sinom, da me u nečem ne omete, da ne smeta. Iz strašne potrebe da bude saslušana.

“Sine, ostalo je dvoje ljudi u, eto, ovoj kući, šlagirani su, Mate i Ana. Leže na krevetu, utopiće se, voda se popela, ima li ko da razvali vrata?”

Digao sam se i tražio od žene da mi pokaže koja je to kuća.  Čovjek svinja me je uhvatio za ruku i povukao nazad.

“Jebeš njih, to su ustaše, neka se udave, ’ajde sa mnom po priključke.”

Često mi na pamet padne ta bezobzirna i naopaka slika ljudske zloće.

Sutradan sam Starom ispričao šta mi se desilo.

“Nema veze, jedan dan će se udaviti u vlastitim govnima. Samo razmisli šta ti radiš tu.”

Bilo je naređenje.

“Čuj, naređenje? A ti jedva dočekao da ti... narede? Jednom će ti narediti da pucaš, krelac.”

Ukrao sam mu cigaru iz kutije na stolu, dok mi je previjao rame. Isto ono kojim sam razvalio vrata na trošnoj kući, do danas sigurno mrtvih, Ane i Mate iz Dervente u mokroj blatnjavoj posteljini na starinskim, u duborezu rađenim krevetima.

Ne znam, ja sam ih žive izvukao. Ipak, bio bih manji cinik da sam otišao po priključke.

Često mi na pamet padne i taj jadni pogled ugaslih staračkih očiju, bez suza. Malo kasnije i Stari se ugasio, preselio se na sliku.

Popričamo nekad. Njegov tekst izmislim. Fino se slažemo, sada.

                                                                                                      5.

Voda je žena, volim to poređenje i ne mogu si pomoći. Često po glavi prevrćem slike prekrasnih nereda u kojima sam učestvovao, za osmijeh i lijepo sjećanje kada se sve umorom smiri i kada odem da bi joj se vratio. Na kraju krajeva, pridržiš joj kaput da bi te jače držala za ramena. Vrbaska škola. Podlost teška, ta navika je jača od davno potrošenih motiva hrabre plemenitosti, ćoravog posla sklonog fino vaspitanim blesanima.

Danas je na tapetu Vrbas đuvegija, banjalučki. Pizdi, melje i goropadi se. Lomi kičmu. Nisam ga prepoznao kada je Deni zaustavio kombi u Priječanima. Popeo se do glavne ceste, policija nam je raskrčila prolaz kroz narod i gužvu. Skinuli smo čamac i na krmu stavili pentu.

Propeler se još nije vrtio, pustio sam motor da radi na leru. Pljusak je hladio sve, nas trojicu u Jorculi Malom i čilu  Yamahu. Tresla se i puhtala, hvatala je zalet kao da se ni njoj ne ide tamo gdje su nas poslali.

“Jor cu la”, razvlači na slogove mehaničar Jura i markerom ukrivo ispisuje slova na pramcu malog žutog Maestrala. Spretne, spretne ruke ima, majstorske, samo za slova teške. Kezi se i dodaje “Mali”. Sunce je bilo to poslijepodne, ima tome godina već. “Jorcula Mali”, čita. “Skalamerija gotova, pali i vozi.”

Jorcula ima četiri zračne komore i drvenu palubicu na sklapanje ispod koje je uzdužna gredica. Ona formira oblik kobilice u gumiranom platnu dna. Pored motora u čamac smo ubacili rezevoar, dva vesla i jedan konopac.

Dobri moj Jura. On konta stvari, samo ne filozofira kao ja. Zatjera u kurac kada mu se pred očima pojavi svinja. Stoički trpi gluposti, stoji i ne bježi nikud. Troši to čovjeka. Jedriličar je. Odredi pravac, spusti balast do kraja, otkači spinaker i nakrivi trup. Konopi pucaju, vuku ga nasmijanog niz vjetar. Sa tim zadovoljnim licem zabije brod u krestu vala i ponekad lagano miškom samo popravi timun.

Pitam Denija gdje je, nisam ga vidio jutros u klubu.

“U Doboju je čitavu noć, vozi Zodiac ulicama. Izvlači ljude.”

Vrijeme je bilo da i mi nekog izvučemo. Odgađao sam polazak, davao sam vremena Yamahi da se raskravi, ali već je bila topla. Lagano je sređivala taktove, budila se oštrijim obrtajima. Još minut, dva, da malo ugrije klipove.

Dobar znak, upalila je na čvoku. Čok spušten, radi normalno.

Maknuo sam ruku sa poklopca. To nije živ stvor, natjerao sam se da ne razmišljam o tome.

Mora izdržati.

Kiša mi je curila niz vrat i natapala džemper.

Urliče nešto od tamo preko pruge, biće da je vrag konačno došao po svoje. Ovo neće biti rutinski, ni jednom nije bilo.  

Yamaha se ugrijala, vratio sam gas davno naučenim slijedom radnji. Hod naprijed, ručica dole, trzaj. Kliktaj zupčanika u mjenjaču i  mali kovitlaci ostaju za krmom. Petina gasa. Jorcula kreće, a meni je već bilo zima.

Koje sranje, poslali su nas da se vidi da smo bili.

Ispred čamca ukazuje se mrtva svinja, još se nije napuhala. Na kursu mi je. Nemam kuda skrenuti, gazim preko nje i sjeckam je propelerom u par mekih udaraca.

Sreća moja, ne može me ujesti niti šta progovoriti.

Narod je bježao na glavnu cestu, držeći se za sve što pliva. Mali popriječni šorovi koji vode prema Vrbasu pretvorili su se u kanale, samo su nepotopljene ograde i živice ocrtavale pravac prema pruzi. Iza pruge je derala matica, uljevala se u kuće kroz prozore, tamo smo pošli, tamo nije mogao niko. Slutio sam da to nije glavna struja, pravo korito Vrbasa je još dalje.  

Ništa to nije važno, koliko je da se cigare ne pokvase.

Šutke smo gledali kako sa kuća nestaju fasade otkrivajući golu ciglu. Isplovili smo uličicom ravno, zaobišli prevaljeni kamion i nasukali se pramcem, na nešto. Deni i Sale su iskočili, gurali su čamac pješke, a ja sam digao pentu da skinem upetljane najlonske vrećice sa propelera. Nismo prešli ni pedeset metara. Prevarilo me, stao sam pogrešno, izgubio ravnotežu i pao naglavačke, voda se samo zaklopila. Povukli su me za kragnu, nekako sam ponovo uskočio u čamac. Jadan start, odjeća se natopila i postala teška, bio sam zahvalan što se to desilo tu, na mirnome. Cigare su bile brižno umotane u najlon.

Pedeset metara dalje, bilo bi jauka, ne bi me uhvatili.

“Stisni ga Pota”, rekao je Sale i sagnuo se po špicu da uhvati ravnotežu. Pokazao je rukom na vodeno brdo koje je trebalo prejahati. “Vatraaa, stisni ga.” Deni je klimnuo glavom, zajebancija je nestala u sekundi. Od siline potiska, svakom drugom motoru ispale bi karike. Zarežala je kroz fijuk iz mjesta, vitki konjić bespotrebno kandžijom ošinut.

Sveta Yamaho, majko motora. Amen.  

Zaletom smo napali maticu na nasipu pruge. Na pola gasa ravno Jorcula je poletio, penta je slušala u mirnom kontratoku, pojela je prvi val junački. Momci su bili spremni, držali su se da se ne prevale nazad ka meni. Drugi val je preletio preko čamca, a treći je utušio motor. Isti čas su legli preko pramca, rasteretivši krmu a Yamaha se zahvalno vratila na više obrtaje, spremna za novi napad.

I evo je, uzvratna šamarčina.

Jak udarac u pramac i trzaj lijevo, timun jako lijevo i ponovo pun gas, desno uz vodu. Čamac se nekako čudno izvio a pajole su zaškripale, tresle su se ispod nogu. Motor se borio sa snagom rukavca na koji smo se popeli jurišom iz tihe zavjetrine.

Malo razuma u čamcu imao je samo taj vražiji stroj, nekako nas je gurao uz vodu. Nije mi se sviđalo što se njišemo po bokovima, tražio sam položaj za silu ravno na pramac. Nije mi polazilo za rukom. Voda je bila prebijesna, valjala se u svim pravcima tvoreći ruže i čudne jastuke, odbijala se od dno i pružni nasip stvarajući mozgalicu koja se riješava nagonski, bez kalkulacija i odmaka u vremenu, odmah i prije nego nas sramno potopi.

Podavili bi se u trenutku.

Kiša je padala pljuskom a mi smo se znojili od nervoze. Smanjivao sam gas da se uzgon i bujica izjednače. Tražio sam očima zavjetrinu preko lijevog ramena, vozio sam čamac prugom.

Onom kojom inače idu vozovi.  

Propela je zakačila šine i pobacala nas po Jorculi, sudarili smo se glavama. Napravio sam lijevi zaokret, na usko a onda je matica preuzela stvar. Nosila nas je nekontrolisano u stubove i pružne znakove. Ubacio sam u rikverc, pokušao sam krmom nazad ali se od siline potiska voda prelila preko daske i potopila čamac. Penta se ritnula i ponovo nas zatresla, prevrnuo se rezervoar i gorivo je zaplivalo. Na tren sam ugledao bijele ožiljke na crvenom propeleru, pukotine u metalu. Šina mu je dala posla, izubijala ga i okrnjila, ali je ostao na osovini, vrtio se dalje. Mašina se tresla poremećenenog balansa, drvo krme se krunilo ispod šarafa koji su je držali na mjestu. Ritala se, ranjena. Stegao sam ih još, iako su već bili pretegnuti.

Jebali smo mačku mamu, nećemo daleko sa ovakvim pogonom.

Znali su da radim ono što znam, najbolje što znam, samo je sila bila prevelika. Svejedno su psovali glasno, mene i moje šeprtljanje,  odgurivali granje i građu srušenih baraka, šupa i kokošinjaca, te ujedno rukama izbacivali vodu iz čamca.   

                                                                                                  6.

Treska, Matka, Krka, Cetina, Sana, Neretva. Bohinjka, Tara, Drava. Dolinjka, Ugar, Kupa, Trebišnjica. Preplivana Drina. U inat Sava. Za opkladu Dunav. Što nosi liskun pod Jerin gradom, Ibar i sestra mu, Studenica. Sve vode, potoci i rijeke od Dojrana do Bregane, svakoj sam rep posolio. Zla Nišava u Sićevu, ta mi je za malo došla glave. Pet kilometara rovovske borbe, za udisaj zraka, slomila mi je rebra. Utekao sam joj polumrtav sto metara od propusta hidrocentrale. Jedino zemljakinja Una ubija tiho. Prepozna slabost pa te dotuče, utopi ljepotom.

Red bi bio da me jedna i konačno udavi.

I evo ga sad Vrbas, ovaj moj, banjalučki. Oladi jarane, svoji smo!

Prešli smo nasip. Više nismo brojali udarce. Tražili smo zgodno mjesto za prilaz kućama, iza njih su se tvorile zavjetrine u duboko potopljenim dvorištima. Stotinjak metara dalje ugledao sam zgodan prostor za zaokret i pristajanje. Svidjelo mi se, gurnuo sam ručicu i  motor je stao, tim pokretom ugašen. Uhvatila me nervoza, davno naučeni slijed radnji pretvorio se u paniku.

Da vidim, ler, gorivo, špaga, koji ti je kurac? Šta je sad?

Umukli su, nisu mogli vjerovati šta se desilo. Pumpica je bila negdje, potopljena u čamcu, pipao sam rukom niz crijevo.

Tvrda, ima goriva.

Izbacio sam iz brzine i potegao konopac.

Ni da se javi.

Deni je vidio šta se desilo.

“Kontakt, luđače, spao je osigurač, daj kontakt! Jebo te Tesla, struja mu treba, zabij taj osigurač!”

Na malom crvenom dugmetu nije bilo osigurača, spao je negdje u čamac, od zbrke i udaranja. Našao sam ga pipajući po blatnjavoj vodi, namjestio i ustao. Tražio sam oslonac pogrbljen, zabio sam mokre čizme pod komore i potegao konopac startera svom snagom. Pukla mi je koža između prstiju od silne želje da vratim pogon. I jesam, Yamaha je zabrujala momentalno, ali lakat mi se zabio u Denijeva rebra. Pružio se po pajolama stenjući uz pljusak, psujući mi sve. Ponovo smo imali živ propeler ispod izrešetanog čamca. Stojeći unatrag okrenut, mokar i već sit svega, lagano sam dovezao Jorculu u široko dvorište potopljene kuće. Uvezli smo čamac u otvorenu garažu. Ugašeni motor odahnuo je tišinom. Čuo se samo urlik glavne matice sada već puno bliže nama.   

Najvažnije je da se cigare ne pokvase. Spas su od odgovora na nezgodna pitanja. Da je ne znam koliko vode, moraju ostati suhe.   

“Pota, kuda ćemo sada? Eno nekih ljudi po krovovima, zovu u pomoć.”  

U pičku ćemo materinu.

Derventu je potopio biznismen iz Prnjavora. Digao je branu na ribnjaku i potopio grad. Neka je, mašala, ko ga jebe. I nije neki grad. Eto, sada su potopili i Banjaluku. Pritisnuli dugme na hidrocentrali. Neka ide, ni ona nije neki grad. Idući nekud, možda i stigne tamo gdje je pošao, taman i u pizdu materinu, Orvelovim svinjama vođen. Tu sam da se vidi da sam bio, jer volim nered, jer volim vodu.  

                                                                                                     7.

Na balkonu susjedne kuće pojavili su se ljudi. Sale i Deni su ih odvezli uzvodno, tamo će ih pokupiti drugi spasioci. Otplovili su, ostao sam viseći na oluku nečije garaže.

Nogom sam iz vode izvukao dugačke drvene ljestve. Popeo sam se sa ravne ploče  garaže na krov prve kuće, a onda sam pružio lotre na krov iduće. Crijep je bio jako klizav.

Faking Indijana Džons, samo dole još fale krokodili.  

Na jednom od krovova u blizini, stajao je napola gol čovjek. Mahao je helikopteru koji se lagano spuštao izbjegavajući krošnje i dalekovod. Stao je na skiju letjelice i uvukao se unutra, a onda je gazela preskočila do mene. Pilotu sam rukom kroz vjetar elise sumanuto odmahivao da ne želim evakuaciju, te pokazivao odakle sam došao. Pogledao je u tom pravcu i vidio dolazećeg Jorculu. Mahnuo mi je,  povukao palicu u stranu i nestao.

Starac, svaka ti čast. Sretno.

Zvuk helikoptera zamjenio je zvuk Yamahe, Sale i Deni su se već ljuljuškali ispod mene. Naređeno nam je da se moramo premjestiti još dalje, do stvarnog korita Vrbasa. Tamo gdje je inače obala i kuće na njoj, tekla je centralna matica, samo srce zvijeri od poludjele rijeke.

Čuj... naređeno.   

E baš tu je ostalo nekoliko objekata sa zarobljenim ljudima na krovu, ili gornjem spratu, a do kojih se zbog žica, ili šta ja znam čega već, nije moglo doći helikopterom.

Ukrcao sam se, sada je Deni vozio nizvodno između kuća. Tražili smo lakši prilaz glavnoj matici. Tumarali smo kroz dvorišta i nabili se na šiljke željezne ograde. Probili su gumeno dno zakucavši se u pajole. Jorcula se ponovo napunio vodom, samo je sada više nismo mogli izbaciti. Ugasili smo Yamahu, voda je prešla dasku krme.

Moram izaći, olakšati pramac i otkačiti nas.

Balansirali smo u panici. Rukom sam ispod čamca napipao željezni kopljasti špic, zakucan u kobilicu. Pored šiljka, jedva vidljiv, ispod same površine vode pod desnom komorom, ukazao se vrh betonskog stuba ograde na koju smo se nasadili. Stao sam na njega nogom, da rasteretim Jorculu. Nije bilo dovoljno, morao sam skroz izaći. Stavio sam i drugu nogu na stub a čamac se izdigao. Momci su se prebacili na krmu i čamac se otkačio. Ostao sam stajati u sred te vodurine na vrhu betonskog stuba. Za sekundu već su bili pedeset metara nizvodno, a u drugoj sekundi postali su žuta mrlja koja je brzo odlazila i pretvarala se u tačku.

Ćiriribiribela, Mare moja, kud sad?

Bio sam u posadi broda na prelasku Atlantika. Bježali smo od uragana, pratio nas je od Bermudskog trougla na dugom putu ka Evropi. U rijetko glupom prizoru, na vrhu dvanaeste palube, držao sam se za ogradu i gledao kako se u oplatu kruzera zabija vodena Grmeč planina i uživao kao nikada u životu.   

Evo me stojim na sred bujice u još glupljem prizoru, na vrhu betonskoga stuba i uživam kao nikada u životu.

Može li se u životu više puta uživati kao nikada u životu?

Razmišljao sam na koju bih stranu skočio. Kuća sa desne strane nije imala ništa za šta bi se uhvatio i bila je predaleko za plivanje. Za plivanje u čizmama, jakni, hlačama i džemperu.

Kroz sve što nosi ovaj dah, taj kratki boravak na suhom, meni je, eto ga jebi... to bilo važno. Budalesanje. Dokazivanje. Nadmetanje. Ljudska glupost na ovozemaljske stvari baš usporava.

                                                                                                     8.

Vratili su se. Yamaha je samo tupo gurala Jorculu, nekim čudom je još plivao. Vrbas u čamcu je bio niži za pedalj od Vrbasa van njega. Spuštali smo se laganim gasom i na kraju nasukali na rub nepotopljene ulice. Išla je uz brežuljak. Ispred nas je bilo dvjestotinjak metara razrovanog makadamskog puta koji je na svom kraju ponovo uranjao u Vrbas. Tu su te kuće do kojih su nas poslali.

“Gola voda”, rekao je Deni, “Idemo pješke”. “Naked water, baš”, smijuljio se Sale i klečeći odvrtao čeljust vanbrodskog motora.

Ja ću momci, dajte je ovamo.  

Ta uzvisina sa nekoliko kuća razdvojila je maticu Vrbasa na dva kraka. Sa lijevim krakom, koji je tekao prugom, manjim i slabijim, već smo imali posla. Uništili smo čamac i oštetili motor. Drugi, desni krak je sam Vrbas u starom koritu. Desna strana te uzvisine se oštro spušta prema glavnoj matici, tako da su kuće sa brežuljka ostale na suhom a onima, samo dvadesetak metara dalje virio je krov ili gornji sprat iz vode. Sva snaga bujice tekla je između. Ulica kojom smo hodali vodila nas je tom prizoru. Na ramenu sam nosio pentu, u drugoj ruci rezervoar sa gorivom. Njih dvojica nosili su Jorculu. Koračao sam sporo, težina mi je krivila koljena. Negdje pred kraj puta, okliznuo sam se pod teretom i pao. Yamaha me je poklopila, okrenuvši mi se na glavi zabijenoj u lokvu, a zatim je tandrknula po kamenju i zabila se u živicu, zablaćena do kraja.

Mašala.

Otkinulo mi se nešto u desnom laktu, natekao je i zaglavio tri prsta desne ruke.

Jebem vam naređenje, poslali ste nas da se vidi da smo bili.

                                                                                                    9.

Pridigli su me, oteturao sam do kraja ulice gdje je ponovo počinjala voda. Ispred mene je bio mirni kontratok, zavjetrina koja se kreće suprotno od toka matice. Deset metara široka, potpuno ravna i mirna. Rub kontratoka je kuhao u vodenim ružama i brzim, širokim vrtlozima. Iza ovog komešanja nastajala je glavna matica, za metar više krijeste od vodostaja kontratoka. Ta visina brzaka je varirala, spuštala se i dizala, dišući glasno. Naplave je nosila brzinom koja se teško pratila. Vidjele su se nedefinisane grbe, provirile bi iz braon sive mase. Taj splet blatnjave vode i koječega je udarao o prepreke, kuće, drveća, ograde i živice te se razbijao u komade, odvlačeći sa sobom još krša i smeća, ponekad bačenog na nas. Čitave garaže ili nečija građa za krov, grede, daske, frižideri, klupe i stolice, sve je to jurilo i sudaralo se, zavlačilo u kontratokove ili paralo po zidovima potopljenih kuća. Sa mukom sam okretao pogled na tu poludjelu vodu, jer mi je nešto govorilo da ću onim jadom od Jorcule i načetim motorom morati preko nje.

U tom sranju plovi smrt.

Momci su dovukli motor i čamac. Stajali smo u vodi do koljena i preko matice posmatrali  gornji sprat potopljene kuće.

“Toliko od nas”, rekao je Deni. “Jorcula je mrtav, ima tri rupe, a pitanje je radi li Yamaha poslije onog lupinga po putu. Preko ovog čuda nećemo preskočiti.”

“Sve i da smo čitavi, to bi bilo samoubistvo”, nadovezao se Sale.

Čisto samoubistvo. A šta ćemo sa njom?

Tačnije – njima. Na prozoru kuće prekoputa bujice pojavila se žena, iza nje su provirivale dječije glavice. Otvorila je prozor i zvala u pomoć. Rekla je...

“Brate Srbine, pomaži!”

Uhvatili smo se za glave i samo tupo gledali ponavljajući mantru.

Ne, ne, ne možemo. Preopasno je. Prevrnućemo se. Motor je neispravan. Voda je velika. Čamac je probušen. Ne možemo. Ne smijemo. O jebem ti život.

“Brate Srbine, pomaži, dođite po nas!”

                                                                                                        10.

Odmah nakon tih poplava otišao sam iz Banjaluke i više se nisam vraćao. Radio sam na Pelješcu, u Orebiću, kao konobar u konobi pored mora.  

Crvena kugla je nebom pratila preko Badije, čini điratu ka Korčuli.

Marko Polo se ovim kanalom uputio u Kinu.

Poveo me Toni na lignje, barkom, bijelom i čistom. Nagnuo sam se da vidim pjenu pod pramcem i zapetljao nogu u krenu.

“E moj fureštu, nije ti ovo onaj tvoj, kako se zove?”

Cigara je spas od odgovora, važno je da se ne pokvase.

Otpetljavajući lignjar, prišao sam motoru i slučajno stavio ruku na poklopac. Toplota mi se rasula po dlanu.  

Vrbas, tako se zove, onaj... moj, naš, banjalučki. Ispričaću ti nešto.

Tonijev mali vanbrodski Tohatsu javlja se iz tame, okreće propelu u mraku i vozi dalje. Radi pouzdano, sviđa mi se. Iznad Orebića brdo Ilija, oštrom crtom razdvaja svijetlije nebo od mračnije zemlje i crnoga mora.

Onomad, tu je na tren stao Grk lopov i na kocki izgubio, od pustih mornara lučicu nebesku, od bogova ukradenu. Ovi su je po svijetu provozali, propili i prokurvali, da svijetli svima, uzalud srdžba nebeska. Mornarska posla, nedokučena.

Na pola Pelješačkog kanala lovio sam lignje, mahao rukom gore dole i na pajole stavljao ta providna i meka stvorenja. Puštale su tintu.

“I šta bi sa ljudima, brate Srbine?”, pitao me Toni kroz osmjeh.

Ništa. Nisu to ljudi, to su ustaše. Ko ih jebe, neka se udave, ’ajde sa mnom po priključke.

                                                                                                        11.

“Šta buncaš ti, kakve ustaše, kakvi priključci, čovječe, tebe je baš lupilo po glavi”, gledao me Deni zabezeknuto. Žena je i dalje vikala kroz prozor.

Umukni babetino! Deni, daj mi flaša plastičnih, nakupi tuda, stiropora daj i sve što pliva. Sale, okreni čamac. Idem po njih. Ja sam iz Buka.

“Ti si lud.” “Poginućeš.”

Red bi bio da me jedna konačno i utopi.

Okrenuli smo Jorculu i kroz rupe u podnici nagurali boce. Oblik kobilice se vratio. Nagurali smo stiropor preko i zaglavili ga tako da je sada već kočoperno stajao u plićaku. Bio je šupalj, ali je plivao bolje nego na početku.

Vraćaj motor. Reci joj da šuti, jebo li je Srbin, zgaziću je čim pređem tamo.

Kanister, gorivo, pumpica, osigurač, ler, špaga, davno naučeni slijed radnji. Namještam gas na ručici.

Pali, majku ti jebem, pali.

Povukao sam konopac startera, oblak bijelog dima razvukao se nad vodom. Yamaha se klimala, klepetala i zujala, ali je gas primala čisto, drugarski spremna da se skupa sa mnom u tom neredu trajno ugasi.

Znam te beštijo, sjećam se još. Brzak po sredini a okolo zavjetrine. Kajakom bi izletio iz kontratoka uzvodno, ravno u struju. Naginjanje nizvodu, sila sa pramca prelazi na bok. Časkom sam u drugom kontratoku, još jedno naginjanje, u pravcu njegove struje. Samo... sada bi to trebao napraviti gliserom.

“Ajde, šta se tu guzeljaš? Prepao si se malo vode?"

Ćuti Stari, pusti me.

Ok, kajakom bi tako, ali gliserom? Izletiću prebrzo a kuća je na samo deset metara. Valjda će se zaustaviti. Ima neki prolaz iza u dvorište, tamo je mirnije. Valjda ću proći. Hoću. Neću. Valjda hoću.

“Hoćeš, nećeš. Pičko.”  

Stari...

Deni me je zagrlio. “Pota, idemo skupa, sva trojica.”

Preteški smo i znate to.

Rekao sam im da mi usmjere pramac uz vodu. Stajali su u vodi do pasa i držali Jorculu za komore. Čekao sam priliku, čistinu bez naplava. Ubacio sam u brzinu i odvrnuo gas do kraja. Pramac se u trenu podigao, nisam vidio kuda idem. Jorcula je izglisirao u pet metara i spustio se tačno na krestu matice. Val nas je pojeo. Nagnuo sam se na lijevu stranu i brojao do dva. Propeler je upao u vrtlog, nestalo je vode oko njega, zujao je u prazno. Nisam vidio, samo sam čuo. Vrtlog se zatvorio, čamac je ponovo uzdignuto jurnuo, ali ja više nisam znao gdje. Pustio sam gas i oštro gurnuo timun od sebe. Bokom sam se zabio u kuću i stružući od zid shvatio da se Deni i Sale na drugoj strani više ne vide od vodenog zida koji nas je dijelio. Prešao sam. Prozor sa kojeg je žena mahala u pomoć bio je iznad mene.

Stari, bukovi su do krova.

“Jel’ bilo dosta, jesi li se ispisao?”

Jesam, dosta je bilo.

Spustio sam se u zavjetrinu iza kuće, tu su bile stepenice. Vezao sam čamac za ogradu.

                                                                                                      12.

Tri puta sam se vraćao po ljude iz te kuće. Ništa im nisam rekao, samo sam ih prevezao i ostavio na suhom. Naveče je voda pala, okolo je ostao krš od smeća i naplava zaglavljenih u blatu.

Mogli su sačekati da voda padne i preći ne rizikujući glave klateći se sa mnom u starom Jorculi i vanbrodskom motoru koji sam oživio za potrebu priče. Nisam to napravio da im nešto dokažem, to je nemoguća rabota, nabijajući na nos ljutnju koju sam godinama skupio. Opravdanu ljutnju na prolaznost vremena u kom su bili zli i glupi. Ne prema meni ili nekom drugom, prema sebi. I tome ima kraja. Utopiće se u vlastitim govnima, iz te poplave ih niko neće izvući.

Voda je Bosna, to je ta riječ i sve što uz nju ide, ćilim šareni. Njoj pripadam, kroz jedinu spoznaju o sebi, kroz slike, boje i mirise. Ta spoznaja nije određena rodom, plod je ljudskog uma, nema limese i plemenska pravila ponašanja. Nije destruktivna prema drugima i kao takva je neuništiva, osim prema sebi jer se na milost glupavima daje.

Napravio sam to jer volim vodu. Ljudska glupost na ovozemaljske stvari baš usporava.

Sada živim u Irskoj. Ponekad šetam po ivicama Atlanskih klifova i virnem na okean. Nabasah, ja prolazan i od nove kiše mokar, na staru silu. Novi prijatelji ne razumiju pola izraza i šturih riječi, mrmljam ih si u bradu. A on, nakinđuren bjesni. Šiba u vis silu, baca kamenje na cestu. Ljudi ga slikaju i dive se, mašu glavom. Prolazim dalje drsko, poslom izmišljenim, da me ne zavrati čudom jer ostadoh. Samo se mjerkamo, a ja osjećam da starim pa mi se ne da razbijati glava, bi li se dala ova voda zajahati drsko.

                                                                                                    13.

Pozvan sam kod Kevina na roštilj. Evo me stojim i kleberim se uljudno. Fino je to društvo, pričaju o vremenu i sportu, tetovažama, autima. Putovanjima. Radoznali su i vedri. Psi su im debeli, dobroćudni i lijeni. U dnu dvorišta Kevin ima veliki ribarski čamac i evo već izvijam vrat, gledam šta mu je na krmi.

Pazi, pazi, jel’ ono...

Preskočio sam preko nagomilanih sanduka i ribarskih vrša, luđački zadižući ceradu koja je pokrivala vanbrodsku makinu. Zagrlio sam je kao što se zagrli neko koga voliš jako.

“Crazy engine, ha? I use that outboard for fishing, you can go with me sometime”, progovorio je Kevin, začuđen ovim budalastim prizorom.

Fishing on Atlantic? Fuck, yes, of course.

“But.. why you hug that Yamaha?”

                                                                                                        14.

Godinama, istopi se drskost.

Otopi se radoznalost, dokazivanje, ohladi se glava. Ispari brzina, refleks i stil, pogled.

Samo brže promiču stvari.

Ostane miris, neka vibra, mrdne tijelo na prljavom poslu u prašini, ružnom garderobom obučeno. Izgubi se trzaj, procjena i pozicija. Okošta ruka, izgubi se gipkost, otputuje mekoća. I tvrdoća, na svakavu skalameriju, slava joj. Ostane malo točeno i lijep prizor, haljina na vjetru i bicikl, krepalih opušaka puna pepeljara.  

Ostane spoznaja da si još uvijek taj koji jesi više nego išta drugo.

Neupotrebljiva, nepraktična, nepotrebna spoznaja. Glavna koja te nosi, pronicljivo pljucka na situaciju. U vremenu bačenome, nje bi se još našlo.

                                                                                                         *
Deniju, Saletu i Juri, bili su tu kada je trebalo biti tu. Svikloj na nered, majci.

                                                                                                         *
Onda, Stari moj, da se ispišem, znaš li ti koliki je okean?

“Idi, ispiši se, jebo ti sliku svoju.”

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi