Milorad Dodik i mnogi sa Balkana neprekidno se nude Vladimiru Putinu, za šta postoji novi termin - ruskokolonaši

Piše: Tamara Nikčević

Autor nedavno objavljenje knjige “Velika Srbija za male ljude” (Buybook, Sarajevo, 2018), beogradski pisac koji se, kažu kritičari, “zlu smije u lice”, za Avangardu govori o načinu na koje je ove godine u Srbiji obilježena 23. godišnjica genocida u Srebrenici: “To vulgarno podsmevanje i ruganje žrtvama do sada je neviđen primer pornografije smrti, pornografije genocida. Mislim da će se upravo po toj Ćirilici, po tom bestidnom igranju na grobovima žrtava pamtiti ovogodišnje obeležavanje genocida u Srebrenici”; otkuda pojam genocidni narod: “Pojam genocidni narod je, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, prvi pomenuo Vasilije Krestić, akademik SANU, i to kako bi sve Hrvate optužio za stradanje Srba u Jasenovcu. Ispada da je pomenuta sintagma nastala upravo u mentalnoj matrici velikosrpskog nacionalizma, kome se to sada vraća kao bumerang: Srbi tvrde da drugi nameravaju da ih proglase za nešto za šta su oni prethodno proglasili Hrvate”; šta se krije iza teze da je Srbija devedesetih izgubila medijski rat: “Veruje se da su Srbi u svetu ocrnjeni, ne zato što su terorisali Sarajevo i držali ga pod opsadom gotovo četiri godine; ne zato što su napali Dubrovnik, a Vukovar sravnili sa zemljom; ne zato što su izvršili genocid u Srebrenici… Ne, nije to zbog toga, nego zato što su o tim zločinima i zverstvima pisali svi svetski mediji. Priča o izgubljenom medijskom ratu zapravo je maska kojom se pokušava sakriti realnost. A šta je realnost? Realnost je da je Srbija devedesetih krenula u osvajačke ratove, da je htela da zauzme celu Bosnu i Hercegovinu i pola Hrvatske. Sve je to rađeno planski: preuzeli su JNA, od koje su odmah napravili srpsku vojsku; dobili su oružje; organizovali su paravojne formacije, koje su praktično bile u službi vojske i koje su imale dozvolu za ubijanje, za etničko čišćenje, za genocid, za masovna silovanja, za pljačku… Za sve! I to je istina.”
Dvadeset i treća godišnjica obilježavanja genocida u Srebrenici, po riječima beogradskog pisca Tomislava Markovića, ostaće zapamćena po skandaloznoj emisiji Ćirilica Milomira Marića, u kojoj su se Marićevi gosti, osuđeni ratni zločinci Vojislav Šešelj i Vinko Pandurević, zajedno sa još dvojicom advokata ratnih zločinaca – Zoranom Živanovićem i Goranom Petronijevićem, i Tomom Kovačom, koga je Sud Bosne i Hercegovine optužio za ratni zločin, besprizorno rugali žrtvama srebreničkog masakra iz jula 1995. Tomislav Marković u svom tekstu Genocid se piše ćirilicom čitaoce pita jesu li nekada čuli “za emisiju Gotica na nemačkoj televiziji s nacionanom frekvencijom, u kojoj su 18. maja 1968. godine, dva dana pred godišnjicu osnivanja Aušvica, gostovali Herman Gering, Joahim fon Ribentrop, Alfred Rozenberg i Julijus Štrajher? Da li znate da su u tom izdanju Gotice gosti dva i po sata negirali holokaust, umanjivali broj pobijenih Jevreja, čavrljali o tome kako je u konc-logorima vladala opuštena atmosfera, proglašavali holokaust za prevaru koja je podmetnuta nemačkom narodu i usput se rugali žrtvama? Niste čuli? Nisam ni ja. Takva emisija ne samo da nikad nije postojala, nego je njeno postojanje apsolutno nezamislivo. Nezamislivo je ne samo zato što su navedeni nacisti na suđenju u Nirnbergu 1946. godine osuđeni na smrt, već i zato što se u Nemačkoj već decenijama odvija proces ovladavanja prošlošću, zato što je Nemačka osudila počinioce, učinila gigantski napor u suočavanju sa najmračnijim delom svoje istorije i raskrstila sa nacizmom”.

Kako je, dvadest i tri godine nakon Srebrenice, slična emisija moguća na Televiziji Happy, koja ima nacionalnu frekvenciju?

“Ono što je drugde nezamislivo, u Srbiji je surova, nakaradna, pervertirana stvarnost”, odgovara Tomislav Marković. “U Srbiji se genocid u Srebrenici negira na različite načine; istovremeno, Srbija uporno tvrdi da kao država nije učestvovala u planiranju i izvršenju tog najvećeg zločina u Evropi počinjenog posle Drugog svetskog rata. U intervju koji je nedavno dala britanskim medijima, premijerka Ana Brnabić, na primer, govoreći o genocidu u Srebrenici, gotovo da je citirala delove knjige Stanje poricanja Stenli Koena”.

AVANGARDA: Kako premijerka Brnabić poriče genocid u Srebrenici?

MARKOVIĆ: Brnabić kaže da se u Srebrenici nije dogodio genocid, nego “užasan, užasan, užasan zločin”. Premijerka, dake, priznaje “užasan” zločin, ali ne i genocid, što spada u oblik poricanja poznat kao delimično priznanje. Pored toga, predsednica Vlade Srbije direktno dovodi u pitanje Haški tribunal, nazivajući ga sudom koji je sudio mahom Srbima, ne i onima koji su počinili zločine nad srpskim narodom, što je takođe tipičan primer poricanja koji se zove optuživanje optužilaca. Na kraju, premijerka Brnabić tvrdi i to da u Srebrenici nije bilo genocidne namere, odnosno da cilj Vojske RS nije bio da istrebi sve Bošnjake, nego “samo muškarce”… Sve u svemu, predsednica Vlade koristi se svim poznatim mehanizmima poricanja genocida, i to tako što uglavnom ponavlja više puta ispričane priče.

AVANGARDA: Kako predsjednik Aleksandar Vučič poriče genocid u Srebrenici?

MARKOVIĆ: I Vučič žali zbog zločina počinjenog u Srebrenici, ali dodaje da se to delo ne može okarakterisati kao genocid. Zašto ne može? Pa, zato što bi, po Vučiću i njemu sličnima, priznavanje genocida, o kojem je govorila i neusvojena rezolucija o Srebrenici u UN, značilo da će Srbi biti tretirani kao genocidan narod. Uzgred, sintagmu genocidni narod nećete naći u literaturi o holokaustu ili o genocidu. Izuzev ovdašnjih branitelja genocida, nju niko nikada nije upotrebio.

Koliko mi je poznato, pojam genocidni narod je, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, prvi pomenuo Vasilije Krestić, akademik SANU, i to kako bi sve Hrvate optužio za stradanje Srba u Jasenovcu. Ispada da je pomenuta sintagma nastala upravo u mentalnoj matrici velikosrpskog nacionalizma, kome se to sada vraća kao bumerang: Srbi tvrde da drugi nameravaju da ih proglase za nešto za šta su oni prethodno proglasili Hrvate.

Sa druge strane, zašto je sintagma genocidni narod neprimenjiva? Zašto što je esencijalistička. Ona bi značila da je po svojoj suštini, po svom ontološkom utemeljenju, čitav jedan narod genocidan, što je besmislica koja može da se rodi samo u nacionalističkom umu. Niko Nemcima nikada nije rekao da su genocidni ili… Kako bi se to reklo? Holokaustični?!

AVANGARDA: Mislite li da tzv. obični građanin pravi razliku između genocida i “užasnog, užasnog zločina”, kako srebrenički masakr naziva premijerka Brnabić?

MARKOVIĆ: Običnom čoveku to o čemu govorite ne znači ništa, baš kao što mu ništa ne znači ni to da li je Kosovo u Srbiji ili je nezavisna država. Kvalifikacija genocid znači srpskim nacionalistima, koji se trude da po svaku cenu sačuvaju lepu sliku o sebi. Čak i kada priznaju da je u Srebrenici počinjen “strašan zločin”, nacionalisti objašnjavaju da je reč o osveti za sve prethodno ubijene Srbe. Upravo zbog toga srpski nacionalisti ne žele da se utvrdi broj ubijenih u Jasenovcu, u Drugom svetskom ratu, u Prvom svetskom ratu, u ratovima devedesetih, budući da im licitiranje brojem žrtava omogućava dalju manipulaciju zasnovanu na tvrdnji da su Srbi uvek i svuda bili najveće žrtve. Naravno, matrica po kojoj smo mi uvek i svuda najveće žrtve obezbeđuje nam pravo da nastavimo da se svetimo i da tu spiralu zla nikada ne zaustavimo. Najzad, ona nam garantuje očuvanje vlastitog zločinačkog identiteta, koji i nije toliko strašan budući da smo se, čineći zločin, “samo” svetili. Centri o kojima govorim falsifikuju prošlost, krivotvore je, istovremeno pokušavajući da i stvarnost usaglase sa sopstvenim interpretacijama.

AVANGARDA: Negirajući genocid u Srebrenici, srpski nacionalisti tvrde da su optužbe za likvidaciju više od osam hiljada Srebreničana u julu 1995, baš kao i optužbe za ostale zločine počinjene diljem bivše Jugoslavije zapravo posledica činenice da je Srbija “izgubila medijski rat”. Gosti Ćirilice iskreno žale zbog toga što devedesetih godina prošloga vijeka novinari CNN-a, AP ili BBC-a nisu izvještavali “objektivno”, tj. onako kako su zločine počinjene na tlu bivše SFRJ vidjeli Slobodan Milošević, njegovi akademici, popovi, generali, vojske i paravojske.

MARKOVIĆ: I ta priča o izgubljenom medijskom ratu ovde se provlači već decenijama. Veruje se da su Srbi u svetu ocrnjeni ne zato što su terorisali Sarajevo i držali ga pod opsadom gotovo četiri godine; ne zato što su napali Dubrovnik, a Vukovar sravnili sa zemljom; ne zato što su izvršili genocid u Srebrenici… Ne, nije to zbog toga, nego zato što su o tim zločinima i zverstvima pisali svi svetski mediji. Priča o izgubljenom medijskom ratu, zapravo je maska kojom se pokušava sakriti realnost. A šta je realnost? Realnost je da je Srbija devedesetih krenula u osvajačke ratove, da je htela da zauzme celu Bosnu i Hercegovinu i pola Hrvatske. Sve je to rađeno planski: preuzeli su JNA, od koje su odmah napravili srpsku vojsku; dobili su oružje; organizovali su paravojne formacije, koje su praktično bile u službi vojske i koje su imale dozvolu za ubijanje, za etničko čišćenje, za genocid, za masovna silovanja, za pljačku… Za sve! I to je istina. Sa tim je teško suočiti se, posebno ako ste devedesetih bili akter takve zločinačke politike.

A Ćirilica?!… Čim vidi ko su gosti Milomira Marića, normalan čovek odmah isključi televizor.

AVANGARDA: Zašto?

MARKOVIĆ: Zato što je priča tih ljudi irelevantna, čak i kada ne bi bilo reči o osuđenim ratnim zločincima kakvi su, recimo, Vojislav Šešelj i Vinko Pandurević. Da su u studiju Happy TV, zajedno sa svojim advokatima, te noći sedeli kriminalci optuženi za pljačku ili neko drugo krivično delo, da li bi iko od gledalaca očekivao da oni kažu istinu, odnosno da priznaju to što im se stavlja na teret? Ne bi, naravno. Osuđeni imaju pravo da lažu na sudu. Istovremeno, njihovi advokati ne utvrđuju činjenično stanje, već se trude da dobiju što manju kaznu za svoje klijente. Za to su plaćeni. Dakle, sud je tu da utvrdi činjenice, a Tribunal u Hagu je o gostima Ćirilice rekao svoje: utvrdio je meritum stvari, utvrdio je šta je istina.

Na kraju, slušajući ono što su u Ćirilici govorili Vojislav Šešelj, Vinko Pandurević i slični, verujem da se čovek odmah seti onih već čuvenih filmskih scena: u zatvor dolazi novi kriminalac i ubica, koga ostali zatvorenici pitaju zašto je osuđen.

“Nisam kriv, namestili su mi”, odgovara ovaj.

E, tako su ovima “namestili” Srebrenicu.

AVANGARDA: Ko je “namestio” Ćirilicu?

MARKOVIĆ: To vulgarno podsmevanje i ruganje žrtvama do sada je neviđen primer pornografije smrti, pornografije genocida. Mislim da će se upravo po toj emisiji, po tom bestidnom igranju na grobovima žrtava pamtiti ovogodišnje obeležavanje genocida u Srebrenici.

Nešto slično moglo se videti u filmu Džošue Openhajmera The Act of Killing, gde je prikazana emisija “Specijalni dijalog” emitovana na indonežanskoj televiziji, u kojoj se o ubijanju preko milion komunista i Kineza govori kao o nečem sasvim normalnom. I to govore pripadnici Pankasila omladine koji su u ubijanju i učestvovali. U filmu se pojavljuju dželati koji za te zločine nikada nisu kažnjeni i koji se, čak, hvale onim što su napravili šezdesetih godina prošlog veka. Ti starci sada idu i pokazuju mesta gde su nekada ubijali; uzimaju žicu i demonstriraju kako su vezivali žrtve, kako su ih davili i ubijali, kako su ih sekli mačetom. Jedan od dželata kaže kako ne može da spava mirno, dok ga drugi ubeđuju da nema razloga za brigu, jer su, kaže, radili ispravnu stvar… Mislim da je film o kojem govorim luđi čak i od Marićeve Ćirilice!

Zastrašujuće je kad shvatite za šta je sve čovek sposoban. Josif Brodski u jednom eseju kaže da je Žan Žak Ruso verovao da je čovek po svojoj prirodi dobar, a da su institucije ono što ga kvari. “Ne”, kaže Brodski. “Ni čovek ni institucije ne valjaju ništa!”

Pitali ste me ko je “namestio” Ćirilicu… Bojim se da je sve što smo poslednjih dana videli odavno namešteno i pripremljeno.

AVANGARDA: Kako je pripremljeno?

MARKOVIĆ: Sećate se izjave ministra Aleksandra Vulina da je za Srbiju “prošlo vreme srama i nametnute krivice” i da je konačno “došlo vreme tihog ponosa”? E, u Ćirilici je taj “tihi ponos” postao gromoglasan. Zločin je legitimizovan! Ratni projekat Slobodana Miloševića i sve ono što je u to ime činjeno dobili su pravo građanstva. Istovremeno, glasovi koji ukazuju na istorijske i sudski utvrđene činjenice, na počinjene zločine, na ratnu politiku Srbije devedesetih guraju se u stranu, na marginu. Naravno, uvek je bilo poricanja, ali su se, imam utisak, oni koji brane i propagiraju zločine poslednjih godina baš raspustili, razularili. Pa, u Srbiji ratni zločinci danas slobodno predaju na vojnim akademijama, na kojima mladim ljudima objašnjavaju upravo ono zbog čega su osuđeni u Hagu. To pokazuje da je u Srbiji zločin normalizovan, prihvaćen.

AVANGARDA: Nedavno je i Milorad Dodik zatražio da Narodna skupština Republike Srpske poništi izvještaj Komisije za Srebrenicu iz 2004, u kojem se potvrđuje da je 1995. u Srebrenici izvršen genocid. Je li to Dodik odigrao dupli pas sa Beogradom, ili…?

MARKOVIĆ: Setićete se da je Milorad Dodik svojevremeno tvrdio da je u Srebrenici izvršen genocid, baš kao što danas tvrdi da nije. Ako bi se sutra promenila politička klima u Bosni i Hercegovini, Dodik bi se vratio na početne pozicije i Srebrenica bi, logično, za njega ponovo bila – genocid. Hoću da kažem da se političari malo prilagođavaju vremenu, a malo su i iskreni nacionalisti.

AVANGARDA: Je li se i u kojoj mjeri taj nacionalizam promijenio? Istoričar Milivoj Bešlin tvrdi da se srpski nacionalizam u međuvremnu – rusifikovao.

MARKOVIĆ: To je istina. Velikosrpski nacionalizam je mutirao u velikoruski i danas spas traži u Putinu, u Rusiji, u otvorenom pokušaju da od Srbije napravi rusku guberniju. Rusija se pojavljuje kao zgodno pomoćno sredstvo u održanju konzervativne, kolektivističke, narodnjačke ideologije koja uporno odbija svaku modernizaciju i ulazak u civilizovani svet.

Naravno, veliki problem predstavlja i to što se Moskva direktno meša u unutrašnje stvari država Balkana, što se pokazalo i 2016, kada je Rusija podržala pokušaj terorizma u Crnoj Gori, i nedavno, kada je pokušala da spreči istorijski dogovor Makedonije i Grčke. Sa druge strane, i Milorad Dodik i mnogi sa Balkana neprekidno se nude Vladimiru Putinu, za šta postoji novi termin - ruskokolonaši. Neki usmeni genije je to precizno definisao.

Dokle ide ta servilnost i ropski odnos prema Rusiji može da se vidi na sajtu Stanje stvari, gde je jedan autor, kukajući što Kremlj nije oštrije reagovao na to što hrvatski fudbaleri podržavaju Ukrajinu, nedavno zavapio: “Ako je tako u Moskvi, šta ćemo onda mi iz provincije?” Pa, čekajte malo, otkad je to Srbija provincija Moskve? Čovek piše kao da se nalazi negde u Sibiru, pa čežnjivo gleda u pravcu prestonice. Kao da čitamo repliku iz nekog Čehovljevog komada, u kojem se radnja odvija u nekom gubernijskom gradu. A na tom istom sajtu Slobodan Antonić piše kolumnu “Kolonija Srbija”, u kojoj baca drvlje i kamenje na zli Zapad koji nas navodno kolonizuje. Cirkus!

AVANGARDA: Kako je opozicija u Srbiji ove godine obilježila 23 godine od genocida u Srebrenici?

MARKOVIĆ: Zaista je izuzetno teško utvrditi razliku između politike Boška Obradovića iz Dveri i Vladimira Đukanovića iz Srpske napredne stranke. O Vuku Jeremiću, najgorem ministru spoljnih poslova u istoriji Srbije i Jugoslavije, ne moram ni da govorim. Reč je o sličnoj ili istoj nacionalističkoj matrici u okviru koje se vlast i opozicija spore gotovo isključivo oko toga ko bi trebalo da bude na vlasti. Zahvaljujući takvoj politici, zahvaljujući konsenzusu vlasti i opozicije oko takozvanog nacionalnog pitanja, Srbija se decenijama vrti u istom krugu.

AVANGARDA: Ako je u Srbiji, zaista napravljen konsenzus oko tzv. nacionalnog pitanja, na koga je onda, kako kažete u svom tekstu o Srebrenici, Marićeva Ćirilica “ostavila mučan utisak”?

MARKOVIĆ: Na one koji znaju šta se dogodilo 11. jula 1995. u Srebrenici, odnosno na one koji su elementarno empatični spram ljudske patnje. Koliko je takvih u Srbiji? Mislim da stanje ipak nije toliko strašno kako na prvi pogled izgleda i kako se predstavlja. Uostalom, istraživanja pokazuju da građane Srbije, na primer, Kosovo ne interesuje ni probližno u meri u kojoj se o tome piše u kontrolisanim medijima ili koliko o tome govore i vlast i opozicija. Takve teme se uporno nameću.

AVANGARDA: Ko ih nameće?

MARKOVIĆ: Sudeći po pisanju tabloida, interes vlasti u Srbiji je da građane drži u permanentnom strahu i mržnji prema susedima, u stanju konstantne borbene gotovosti. Čini mi se da je i tu došlo do veoma interesantnog pomeranja. Naime, kada su 2012. Aleksandar Vučić i Ivica Dačić napravili koalicionu Vladu, kada su počeli pregovore u Briselu i potpisali Briselski sporazum, napetosti i tenzije u društvu su se u odnosu na Kosovo drastično smanjile. Sećam se da je, nakon potpisivanja sporazuma u Briselu, neka od patriotskih organizacija najavila protest u centru Beograda, na koji je došlo jedva pedesetak ljudi. Bio je to skup na nivou neuspešno organizovane književne večeri.

Videvši šta se događa, ponadao sam se da je stvar legla i da će nešto u društvu konačno početi da se rešava. Pokazalo se da sam pogrešio: oni koji su učinili sve da se situacija koliko-toliko smiri i stabilizuje, vremenom su počeli otvoreno da podstiču novo divljanje nacionalizma, da se prepucavaju i svađaju sa Hrvatskom, sa Albanijom, sa Crnom Gorom, sa Bosnom i Hercegovinom, sa Makedonijom, sa Kosovom. Vlast je shvatila da nema ništa od najavljenog ekonomskog rasta, od boljeg života i zapošljavanja, pa…

AVANGARDA: Pa se vratila dobrom starom nacionalizmu!

MARKOVIĆ: Nažalost, nacionalizam je na Balkanu uvek najsigurnija karta!

Sa druge strane, često se može čuti da samo deo intelektualne elite u Srbiji nije nacionalistički; ostali su, kažu, nacionalisti. Mislim da to nije istina. Nedavno sam video da i neke srpske folk pevačice na Svetskom prvenstvu u fudbalu navijaju za naše susede, za Hrvatsku.

AVANGARDA: Uprkos prijetnjama kontrolisanih tabloida i njihovog glavnog urednika, predsjednika Aleksandra Vučića, po beogradskim baštama mogli ste vidjeti gomilu svijeta koja takođe navija za Hrvatsku. Dakle, imate pravo.

MARKOVIĆ: U Srbiji je očito stvorena nekakva navijačka svest i postalo je strašno opasno ako se usudite da navijate za reprezentaciju za koju vam je rečeno da je neprijateljska. U slučaju da ne uvažite naređenje s vrha, bivate proglašeni za neprijatelja, za izdajnika. Što je, izgleda, očekivano kad je predsednik države vođa navijača. I sad predvodi navijačku grupu, samo malo veću – nekih sedam miliona duša.

AVANGARDA: I u Bosni i Hercegovini se navijalo za Hrvatsku, ali su se u Hercegovini pobjede hrvatske reprezentacije koristile da bi se omalovažila i negirala sama BiH.

MARKOVIĆ: Kao vrsta sublimisanog rata, sport je pogodan za širenje mržnje. Matrica koja je krenula iz Srbije, a koja je uspostavljena devedesetih, ubrzo je prihvaćena u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Evo, pogledajte slavlje fudbalera s Thompsonom u Hrvatskoj! I to pokazuje da za nas nema nade. Moraće proći najmanje stotinu godina da bismo se svi nekako vratili u kakvu-takvu normalu.

AVANGARDA: U međuvremenu će ljude koji govore o genocidu u Srebrenici, o ratovima devedesetih nastaviti da optužuju za autošovinizam. I Vi ste autošovinista?! Šta je to autošovinizam, znate li?

MARKOVIĆ: Budalaština, naravno. Nedavno sam razmišljao o tome da napravim antologiju svetske autošovinističke književnosti i zamislite ko bi sve u tu antologiju ušao, koji sve pisci! Uzmite samo Tomasa Mana! Čovek se, kao zlo po sebi, usuđivao da kritikuje Treći rajh i narod čiji je deo!? Zaista nečuveno! Ili Rable! Ili Džonatan Svift! Ili Aristofan… O Tomasu Bernhardu da i ne govorim. Hoću da kažem da budale koje govore o autošovinizmu pokušavaju da kritički nastrojenom delu javnosti prilepe novi žig srama. Doduše, nije ni njima lako: znaju da se ponavljaju, zato se trude da izmisle nove reči, nove etikete, nove pojmove. Tako smo došli do autošovinizma, koji se lepi svima koji se usude da otvore pitanje odgovornosti Srbije za ratove devedesetih.

ANAGARDA: Kada već govorite o ponavljanju, imate li nekad utisak da godinama zapravo pišete isti tekst? U našim društvima se decenijama gotovo ništa ne mijenja, zato Vas pitam.

MARKOVIĆ: Nedavno sam o tome razgovarao sa piscem Andrejem Nikolaidisom, koji kaže da ima upravo takav utisak – godinama, kaže, piše isti tekst. Ali, kao što ste sami rekli: nije problem u čoveku koji piše, nego u društvu koje se ne menja. Tužno je to što se decenijama bavimo istim stvarima, što imamo iste probleme. Stanje u kojem se nalazimo moglo bi se definisati kao tapkanje u mestu zločina. Kao da smo zaglavljeni u nekoj vrsti loše beskonačnosti, u “Danu mrmota” koji se neprestano ponavlja. A izlaz je jednostavan: putokaz se nalazi upravo u pomenutom filmu.

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi