Nož, žica, Srbijica

Piše: Slaviša Lekić

Vojislav Šešelj je osuđeni ratni zločinac. Ovome se nema šta dodati, niti oduzeti! Vinka Pandurevića, nekadašnjeg oficira Vojske Republike Srpske (VRS), Haški tribunal osudio je na 13 godina zatvora zbog zločina u Srebrenici. Tomo Kovač, nekadašnji komandant policije na Ilidži, a kasnije i ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, u BiH je optužen za ratni zločin, ali je nedostupan (čitaj – u Crnoj Gori) pravosudnim organima ove države. Pa, kad dva dana uoči obeležavanja godišnjice u Srebrenici, u emisiji najavljivanoj naslovom –“Genocid i zločin – ali ko je u stvari kriv?” (i potpitanjem – “Da li je, zaista, u Srebrenici bilo onako kako su plasirali zapadni mediji?”) Milomir Marić pokrene diskusiju sa dva haška osuđenika, optuženikom za ratni zločin i par advokata “patriotskog” mentalnog sklopa, ko je, iole pametan, očekivao normalnu raspravu ili, ne daj bože – osudu genocida?!
Razgovaraju dva Srbina u beogradskom metrou:

“Jutros Milomir Marić na TV Happy pokazao knjigu koju mu sa sve posvetom poslao Legija: ‘Starom prevarantu Mariću, Pozdrav, Legija’”?!

“Nije to ništa: jesi ti video TV Happy kad je Marić u emisiju o Srebrenici za goste doveo Vojislava Šešelja, Vinka Pandurevića i Tomislava Kovača?!”

Naravno da je dijalog izmišljen: iako su se u ovogodišnjoj predizbornoj kampanji za prevlast u prestonom gradu Srbije, suludi funkcioneri Srpske napredne stranke utkrkivali ko će pre kupiti kartu za vožnju metroom, a onda se autobusom uz pratnju TV kamera (kunem se da je istina) vozili zamišljenom trasom te podzemne gradske železnice. Ovom masovnom javnom transportu Beograđani će moći da se nadaju tek u nekim decenijama ispred nas!

Naopakom zgodom, jebi ga, događaji iz izmišljenog dijaloga stvar su zbilje.

Sve je sporno: od objekta, do subjekata!

U ranim jutarnjim satima, na TV Happy, vlasnika Predraga Markovića Peconija, gde obnaša funkcije direktora, glavnog i odgovornog urednika, udarnog TV autora, vodećeg intervjuera, dvorske lude i voditelja Jutarnjeg programa, Milomir Marić je svom sagovorniku Nebojši Čoviću ponosno pokazao knjigu koju mu je poslao Legija.

Na istoj toj televiziji, isti akter, prezimenom Marić, u sklopu tradicionalnog obeležavanja genocida u Srebrenici, u emisiji prigodnog imena “Ćirilica”, patriotski je ugostio Vojislava Šešelja, Vinka Pandurevića i Tomislava Kovača.

Pa, dobro, reći će neupućeni posmatrač, šta je sporno u tome što novinar pokazuje knjigu koju je dobio i što autorsku emisiju posvećuje Srebrenici, ugošćavajući tamo neke njemu drage ljude?!
Sve je sporno: od objekta, do subjekata!

TV Happy je televizija sa nacionalnom frekvencijom u vlasništvu Predraga Markovića Peconija, jednog od najozloglašenijih kriminalaca devedesetih godina. Osim po širenju kiča i perverznih rijaliti nepodopština, ova je javna TV kuća poslednjih šest godina poznata i po nepristojno transparentnoj funkciji megafona Aleksandra Vučića, vladajuće Srpske napredne stranke i njenih satelita!

Milorad Ulemek Legija, bivši pripadnik francuske Legije stranaca, član Srpske dobrovoljačke garde devedesetih godina, vojnik a zatim i komandant Crvenih beretki koje su harale prostorom bivše Jugoslavije, čelni čovek Jedinice za specijalne operacije (JSO) koja je delovala pod pokroviteljstvom srbijanske Službe državne bezbednosti, jedan je od glavnih organizatora ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, bivšeg predsednika predsedništva Srbije Ivana Stambolića, članova Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali i mnogih drugih javnosti verovatno manje poznatih persona.

Nebojša Čović, gradonačelnik Beograda u vreme režima Slobodana Miloševića, preletač u redove Demokratske opozicije Srbije koja je došla glave pošasti u vidu vladavine bračnog para Milošević-Marković, naknadni udvorica Aleksandra Vučića koji mu je, zauzvrat, dao tapiju na vladanje sportskim društvom “Crvena Zvezda”, u javnosti je prepoznat i kao “Ćoki”, famozni lik iz urbanih legendi i sudskih spisa koji se bave političkom pozadinom ubistva premijera Đinđića.

Opasna i moćna mala budala

Milomir Mikro Marić je iskompleksirana, ali opasna i moćna mala budala. To je lik koji nikad nije išao na zimovanje jer su se plašili da se ne izgubi u snegu. Svojevremeno, kad je pokušavao da se zaposli u Ninu, Aleksandar Tijanić ga je odvratio izmišljotinom kako u tu redakciju ne primaju ljude ispod 150 cm. Zbog svojih pizdastih karakternih osobina u profesionalnoj javnosti poznat ne kao gnjida od novinara već kao – gnjidon: moral mu se uvek vagao mernom jedinicom – “manje od makovog zrna”!

U istoriju srpskog novinarstva Marić će ući kao urednik koji je osmislio kolumnu Mire Marković “Noć i dan” i redovno je objavljivao u “Dugi”. Čim su na vlast stupile demokrate snage, postao je najniži, ali i najveći fan Zorana Đinđića. Posle atentata na premijera Đinđića, naprasno se zaljubio u Vojislava Koštunicu. Ljubav nije dugo trajala – zamenio ga je Borisom Tadićem. A onda, kao munja iz vedra neba strefila ga je ljubav prema Aleksandru Vučiću, čim je ovaj stupio na presto. Hoću reći, nije Marić autentični šešeljoid: on je po vokaciji ništa u svemu, ali i svašta po malo.

Vojislav Šešelj je osuđeni ratni zločinac. Ovome se nema šta dodati, niti oduzeti!

Vinka Pandurevića, nekadašnjeg oficira Vojske Republike Srpske (VRS), Haški tribunal osudio je na 13 godina zatvora zbog zločina u Srebrenici.

Tomo Kovač, nekadašnji komandant policije na Ilidži, a kasnije i ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, u BiH je optužen za ratni zločin, ali je nedostupan (čitaj – u Crnoj Gori) pravosudnim organima ove države.

Pa, kad dva dana uoči obeležavanja godišnjice u Srebrenici, u emisiji najavljivanoj naslovom –“Genocid i zločin – ali ko je u stvari kriv?” (i potpitanjem – “Da li je, zaista, u Srebrenici bilo onako kako su plasirali zapadni mediji?”) Milomir Marić pokrene diskusiju sa dva haška osuđenika, optuženikom za ratni zločin i par advokata “patriotskog” mentalnog sklopa, ko je, iole pametan, očekivao normalnu raspravu ili, ne daj bože – osudu genocida?!

Najbolji Šešeljev đak, čovek koji skriveno rabi ideološko nasleđe ova tri čudna svata iz Marićeve “Ćirilice”, u svojstvu premijera Srbije (marta prošle godine) u intervjuu za sarajevski Dnevni avaz izjavio je kako ne dovodi u pitanje težinu zločina u Srebrenici, ali ga iritira zašto se insistira na pravnoj kvalifikaciji da je to bio genocid: “Niko nikad ne umanjuje težinu zločina, težinu užasnih stvari koje su se dogodile u Srebrenici, što je mnogo važnije. Ovde se postavlja pitanje Srbima, a s druge strane, šta je to zbog čega neko želi pravnu kvalifikaciju” – bio je jasan Aleksandar Vučić.

Malo je poznato da Krivični zakonik Srbije sankcioniše onog ko javno odobrava ili negira postojanje genocida ili umanjuje njegov značaj: ali ukoliko je genocid utvrđen u presudama domaćih sudova ili Međunarodnog krivičnog suda, što izuzima presude Haškog tribunala. Tako je nama u Srbiji zabranjeno da negiramo holokaust ili genocide u Kongu ili Sijera Leoneu, ali je legitimno prećutkivati, pa i negirati genocid u Srebrenici.

…dajem ti dve Tuzle i Dobrovoljačku za jednu Srebrenicu…

Svega ovoga, naravno, ne bi bilo da je bilo državničke pameti pre osam godina kada su Vučić, Šešelj & comp. bili daleko od državnih institucija, a Milomir Marić u avliji Borisa Tadića šenio čekajući kakvu kosku.
Tada je nastojanje srpskih vlasti da usvajanjem Deklaracije o Srebrenici preuzmu minimalnu istorijsku odgovornost za genocid koji je 1995. godine izvršila armija bosanskih Srba rezultiralo – fijaskom.

Ne zbog reči “genocida”, koja je brisana iz teksta deklaracije (deklaracija je, ionako, mrtvo slovo na papiru koji, znamo to, trpi sve). Ni zbog toga što poslanici nisu hteli da raspravljaju o pokolju bez TV prenosa. Ni zbog toga što su, ako je verovati Tomislavu Nikoliću, tekst deklaracije on i Boris Tadić pokušali da usklade – SMS porukama. Ni zbog toga što je Dragan Marković Palma za svojih par glasova, dobio bonus u vidu par funkcija.

I žrtve i izvinjenje izgubile su smisao tokom rasprave o “mrtvom slovu”, kojim se, makar simbolično izvinjavamo žrtvama jednog suludog pohoda koji je za krajnji cilj imao uništavanje ljudskog i kulturnog identiteta. Sabirani su i oduzimani njihovi leševi, s jedne, a naše žrtve, s druge strane. Usred zgrade parlamenta, igrane su “tapke”: evo ti Ovčara i Vukovar za Jasenovac; dajem ti dve Tuzle i Dobrovoljačku za jednu Srebrenicu; uzmi Račak i Suvu reku za Dečane… Čovekoliki radikal po imenu Dušan Marić, žrtve, koje su po definiciji nevine, nazvao je – banditima.

I nisu to bile usamljene replike. To je bio horski izraz opšteg. Dokaz naopakosti ljudske prirode. Novoozverenje pravoslavne sabraće Ratka Mladića (“Raspameti”), Radovana Karadžića (“Hajdemo u gradove da bijemo gadove”), Vučurovića (“Dubrovnik je slezina koja guta srpska krvna zrnca”).
Iako je izbrisana reč “genocid”, Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici Narodne skupštine Republike Srbije je nakon celodnevne rasparave donesena u jutro 31. marta 2010. godine, sa tesnom većinom, od samo dva glasa iznad polovice. Uz opasku da se traži i od ostalih država na prostoru bivše Jugoslavije da na isti način osude zločine protiv srpskog naroda.

Jeftin način da Srbija skine sa sebe breme odgovornosti

Čak je i državničko izvinjenje, ma koliko se Boris Tadić time ponosio kao “činom najvišeg patrotizma”, bio jeftin način da Srbija skine sa sebe breme odgovornosti. Ono je bilo iznuđeno i nategnuto jer nije bilo neophodne svesti o potrebi za izvinjenjem: izvinjenje mora lično da dotakne i mora da bude u toj  formi da pokazuje bol, da pokazuje da taj koji ga izgovara saoseća, da ga se tiče, da će uraditi sve da se istina o tome zna.

Sredinom devedesetih, čuveni srpski pisac Aleksandar Tišma predstavljao je svoju knjigu u Berlinu a sinagoga, gde je čitao odlomke iz romana koji svedoči o volji da se razumeju ljudi, bila je prepuna mladog sveta. Njegovo ushićenje presečeno je natuknicom organizatora da posetioci baš i ne mare za lepu reč, već da su imali izbor: odlazak na “izlet” u Revensbrik da vide kako je izgledao nacistički logor; gledanje dokumentarnog filma o zločinima koji su počinjeni tokom Drugog svetskog rata, ili odlazak na promociju knjige koja tretira sličnu temu.

Nešto razmišljam da bi “Ćirilicu”, sa sve akterima, trebalo upriličiti iduće godine u Potočarima. Da emisija ide uživo. Da u publici obavezno budu potomci žrtava. Da se gledaju u oči kad pričaju.

U režiji ove moje iščašene pameti, dva Srbina u beogradskom metrou ovako bi ćaskali:

“Jel’ znaš da su u Potočarima u Marićevoj emisiji o genocidu bili Vojislav Šešelj, Vinko Pandurević i Tomislav Kovač?!”

“Bili, bili…!”


-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi