“Jebeš sport koji nema golmana!”

Piše: Tamara Nikčević

Jedan od najtrofejnijih srpskih i jugoslovenskih košarkaških trenera, aktuelni predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, Božidar Maljković, u inrevjuu za Avangardu po prvi put govori o – fudbalu: “Kao mladić, bolje sam igrao fudbal nego košarku. Posebno mali fudbal, u kojem je moj tim, ekipa Ušće, u duelu sa Crvenom zvezdom i Partizanom uvek izlazila kao pobednik… Da sam nastavio da se bavim fudbalom, voleo bih da sam mogao biti trener kakav je bio Ivica Osim”; kako je Dijego Maradona tražio autogram legendarnom košarkaškom treneru Ranku Žeravici: “Jednom smo, sećam se, putujući u Tel Aviv, na aerodromu sreli čuvenog Dijega Maradonu. Prišli smo mu, naravno, i, kada je čuo da je među nama Ranko Žeravica, nije mogao da veruje: gledao je u Ranka kao u boga. Zašto? Zato što je Žeravica podigao košarku i u Argentini. Maradona me je kasnije molio da mu iskamčim autogram od Ranka; zauzvrat, on je Žeravicinim sinovima poslao svoje potpisane fotografije. Tako rade istinske zvezde!”; zašto je obožavao KK Bosna: “Niko u Jugoslaviji nije imao tako ozbiljne i zahtevne treninge kao KK Bosna. Boša Tanjević nije štedeo ni svoje momke, a ni sebe i na kraju je uspeo da ih potpuno zasluženo dovede do šampiona Evrope. Sećam se, recimo, da sam se 1979. kao vojnik u Kragujevcu, kladio u veliki novac da će u Grenoblu KK Bosna pobediti italijanski Emerson i postati prvak Evrope… Kako si znao, pitali su me kasnije. Pa, poznavao sam Bošu i njegovu nepobedivu ekipu!”
Proslavljeni srpski i jugoslovenski košarkaški trener, trostruki osvajač Evrolige – sa Jugoplastikom, Limožom i Panatinaikosom – i predsjednik Olimpijskog komiteta Srbije, Božidar Maljković, kaže da se veoma raduje predstojećem Svjetskom prvenstvu u fudbalu koje će se održati u Rusiji. Maljković dodaje da na svakom svjetskom takmičenju, pored Srbije, uvijek i svim srcem navija za iste timove: za reprezentacije zemalja nastalih raspadom SFRJ.

“Kao mladić, bolje sam igrao fudbal nego košarku. Posebno mali fudbal, u kojem je moj tim iz ’Šest kaplara’ (Novi Beograd), ekipa Ušće, u duelu sa Crvenom zvezdom i Partizanom uvek izlazila kao pobednik”, kaže Maljković za Avangardu. “Kada sam prestao da igram, postao sam trener Ušća u malom fudbalu”.

AVANGARDA: Kako ste se snalazili?

MALJKOVIĆ:
Odlično. Insistirao sam, na primer, da se mali fudbal igra po košarkaškim pravilima i principima. Šta to konkretno znači? Ista odbrana, ista zona-pres kao u košarci.

AVANGARDA: Šta je zona-pres?

MALJKOVIĆ:
Na loptu uvek moraju da idu dvojica. Nije, dakle, važno da li na terenu igra pet ili jedanaest igrača; važno je da su u odbrani dvojica uvek na lopti.

Jedan od najtrofejnijih svetskih trenera, legenda jugoslovenskog i hrvatskog fudbala, moj Splićanin Tomislav Ivić, često je posećivao treninge koje sam, sredinom osamdesetih, vodio sa Jugoplastikom. Sa njim bi dolazio moj veliki prijatelj, sjajan čovek i fudbalar, kasnije i trener Ante Biće Mladinić, koji je, kao i ceo Split tih godina, pored Hajduka obožavao i Jugoplastiku. Iako ljudi fudbala, očito im je bilo interesantno da posmatraju košarkaške treninge i da neke stvari, neke finte pokušaju da primene na fudbal.

Inače, Mladinić je uvek sedeo sa društvom u Hotelu Park na Bačvicama. Zvali smo ih – stručni štab u senci, a činili su ga, pored Biće, poznati splitski doktori, inženjeri, arhitekte, svi ludi i za fudbalom, ali i za košarkom. Prilazeći jednom njihovom stolu, Biće je, ugledavši me, teatralno ustao.
“Šjor Božo, moran ti čestitat’!”, rekao je. Jugoplastika te nedelje nije igrala ni jednu utakmicu, pa mi nije imao na čemu čestitati. Znao sam da Biće sprema neku zajebanciju.

“’Es’ ti Gospu”, smijao se Mladinić, “ti si jedini čovik na svitu koji se usudija napravit tim sa čak trojicom Crnogoraca! U Split kažu – tri Crnogorca na brodu, mo’š se kladit da će ga privrnit! A ti ih, eto, još ‘oćeš držat pod kontrolom...”

A istina je: u timu sam zaista imao tri Crnogorca: Borka Radovića, Duška Ivanovića i Luku Pavićevića; sva trojica jaki karakteri, borci, sujetni... Ali sam znao sa njima.

AVANGARDA: Košarka je, kažu, i najdinamičniji i najintelektualniji sport; ipak, fudbal je najpopularniji…

MALJKOVIĆ:
Fudbal je uvek bio najpopularniji sport na svetu. Ako je iole talentovan, fudbal može igrati svaki čovek, bez obzira na visinu, težinu, na fizičke predispozicije, na socijalni status… Za razliku do košarke, za koju je ipak neophodna barem visina. Srbija ima 66.000 licenciranih sportista, dok je samo fudbalera čak 117.000! To je taj odnos.

Kao košarkaški trener najpre Barselone, onda i Reala, imao sam priliku da upoznam velike majstore fudbala: Johana Krojfa, Gvardiolu, Hristu Stoičkova, Zinedina Zidana, Raula, Luisa Figa, Ksiljasa, Florentina Peresa, predsednika Real Madrida…

AVANGARDA: I, kako izgledaju velike fudbalske zvijezde izbliza?

MALJKOVIĆ:
Gotovo svi veliki ljudi, oni koji su svesni svog dara i svoje snage, uglavnom su normalni ljudi. Pesnik Jovan Dučić dosta je pisao o spokoju… Znate li ko mi prvi padne na pamet kad govorim o toj vrsti mira, o spokoju? Mate Parlov. Parlov je u Fažani stanovao u kući do kuće sa Rankom Žeravicom, pa smo se često družili. Gledao sam i neke njegove treninge. Bio je svestan da je prvak sveta, da mu nema ravna; odatle je proizlazio njegov spokoj, ta mirnoća…

“Ne mogu biti nacionalista, ja sam prvak sveta”, rekao je devedesetih, u vreme raspada Jugoslavije.

Sličan je moj drug Branko Cikatić iz Splita, šampion u kikboksu – miran, dobar, spokojan, lep kao luka i – prvak sveta!

Nažalost, nikada nisam imao tu vrstu spokoja.

AVANGARDA: Niste?

MALJKOVIĆ:
Ne. Verovatno zbog temperamenta. Iako sam imao razloga za spokoj: toliko osvojenih prvenstava, toliko titula, toliko košarkaških zvezda koje sam trenirao… Ipak, uvek sam verovao da su skromnost, mera i samodisciplina veoma važni za svakog spotistu. To sam naučio u kući, ali I od ljudi koje sam veoma cenio.

AVANGARDA: Od koga?

MALJKOVIĆ:
Od Ace Nikolića i Ranka Žeravice, koji, kao dve karijatide, na svojim leđima nose celokupnu jugoslovensku košarku. I šire.

Jednom smo, sećam se, putujući u Tel Aviv, na aerodromu sreli čuvenog Dijega Maradonu. Prišli smo mu, naravno, i, kada je čuo da je među nama Ranko Žeravica, nije mogao da veruje: gledao je u Ranka kao u boga. Zašto? Zato što je Žeravica podigao košarku i u Argentini. Maradona me je kasnije molio da mu iskamčim autogram od Ranka; zauzvrat, on je Žeravicinim sinovima poslao svoje potpisane fotografije. Tako rade istisnke zvezde.

AVANGARDA: Koliko ste košarkaških zvijezda napravili, jeste li vodili evidenciju?

MALJKOVIĆ:
Mnogo igrača, od koji su neki kasnije igrali u NBA. Večina onih koje sam trenirao – i time se zaista ponosim – ostali su u košarci. Duško Ivanović, Perasović, Sretenović, Luka Pavićević, Zoran Savić, nakon završetka igračke karijere, postali su i veliki košarkaški treneri. Kada ih već pominjem… Sećam se kako su neki od njih reagovali kada sam, na preporuku Ace Nikolića, kao mlad trener iz Beograda 1986. došao u Split da treniram Jugoplastiku.

AVANGARDA: Kako su reagovali?

MALJKOVIĆ:
“Šta će nam ovaj?!”, gunđao je sebi u bradu mladi Dino Rađa. “Da je išta valja’, osta’ bi u Beogradu! Nemoj samo da se na nama uči.”

Gunđao je tako tri, četiri dana, a onda promenio ploču.

AVANGARDA: Kada?

MALJKOVIĆ:
Čim su krenuli treninzi i čim su Rađa i ostali videli da košarku znam pet puta bolje od njih, u ruke su mi se predali bez otpora. Tu sam Jugosplastiku, zajedno sa njima, pravio sa željom da ostane jak tim i kada jednom odem iz Splita. Doveo sam Zorana Savića, Petra Naumovskog, Aramisa Naglića. Igali su svi: Hrvati, Srbi, Crnogorci, Makedonci... Svi!

Autoritet se, i to ne samo u sportu, stiče ne vikom i svađom, nego znanjem. Naprosto, važno je da ljude sa kojima radite ubedite u to da vam veruju. Kako se to postiže? Rezultatom. Veliki rezultat koji smo postigli sa Jugoplastikom bio je bitan i zbog toga što nam je svima otvorio nepregledno zvezdano polje. Dino Rađa, Toni Kukoč, Duško Ivanović, Peras, Savić, momci su sa kojima sam u međuvremenu postao prijatelj. Za njih uvek nađem vremena, jer ih naprosto obožavam.
Sekretar Jugoplastike Bilić i ja smo jednom računali koliko sam, trenirajući ih, provodio vremena sa timom Jugoplastike i shvatili da je to neuporedivo više od onoga koje sam provodio sa svojom decom. Nije mi žao zbog toga.

Sa druge strane, kada radite sa tako talentovanim ljudima, morate biti veoma obazrivi: sebi ne smete dozvoliti da se uznesete, da vas opije slava, da poludite.

AVANGARDA: Kažu da je sarajevska ulična škola u bivšoj Jugoslaviji imala najbolji lijek za tu vrstu “upale mozga”.

MALJKOVIĆ: Jeste. Sećam se kako su se ponašali moji dragi prijatelji Mirza Delibašić i Davorin Popović, koji su bili velike, neprikosnovene zvezde, ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u celoj Jugoslaviji. Iako su ih svi obožavali, njih su dvojica uvek ostali normalni ljudi i prijatelji. Eh, koliko sam samo puta dolazio u Sarajevo na pripreme! Sa ekipom bih se, sećam se, taman smestio u hotelu na Igmanu, kada bi mi sa recepcije stigla poruka da se hitno javim na broj telefona koji su ostavili Kinđe i Davorin Popović. Kako li su saznali da sam stigao, majku mu, pitao sam se. Pa, nisam se pošteno ni raspakovao.

“E, Božo, Božo, za koga ti nas držiš”, zajebavali su se. “Imamo mi, bolan, svoju službu! Mi smo ozbiljni ljudi, nismo papci.”

Onda bih pozajmio auto od svog kolege Draška Prodanovića – u to vreme nisam imao svoje – i sleteo dole, u Sarajevo, gde bismo provodili nezaboravne noći.

Uzgred, bio sam veoma vezan za KK Bosna.

AVANGARDA: Znate da je KK Bosna prije nekoliko godina ugašena, baš kao i Vaša Jugoplastika.

MALJKOVIĆ:
Kako ne bih znao? Gašenja oba kluba veoma sam teško podneo. Posebno zbog ljudi koji su te klubove stvarali, koji su igrali u njima.

Boša Tanjević i ja smo gašenje KK Bosna zajedno odbolovali.

AVANGARDA: Kažu da ste u jugoslovenskoj košarci Bogdan Tanjević i Vi odbranu podigli na najviši nivo: Tanjević sa KK Bosna, Vi sa Jugoplastikom.

MALJKOVIĆA:
Aca Nikolić je prvi u jugoslovenskoj košarci akcenat stavio na odbranu, shvativši da se veliki mečevi dobijaju ako imate dobru odbranu. Pre Ace je kod nas bilo najvažnije dati koš. Uostalom,  jugoslovenski košarkaši važili su za najbolje šutere na svetu. Svaki od njih bio je – Dok Holidej.

Aca je to promenio. Naravno, Boša je prihvatio Acinu ideju i sa Bosnom pravio zonu “1-2-2”, koja je bila čudo od odbrane. Pritom, Tanjević nije utišavao svetski talenat Mirze Delibašića, Žarka Varajića, koji je u finalu znao da da 45 poena bez trojke. Kada igrač ubaci toliki broj koševa, nema šanse da izgubite meč.

Boša Tanjević je u Jugoslaviji i u ono vreme bio poznat i po svom načinu spartanskog rada, po treninzima u KK Bosna. Niko u Jugoslaviji nije imao tako ozbiljne i zahtevne treninge kao Bosna. Boša nije štedeo ni svoje memke, a ni sebe, i na kraju je uspeo da ih potpuno zasluženo dovede do šampiona Evrope.
Sećam se, recimo, da sam se 1979. kao vojnik u Kragujevcu, kladio u veliki novac se da će u Grenoblu KK Bosna pobediti italijanski Emerson i postati prvak Evrope. Niko nije verovao u pobedu, svi su mislili da sam lud, da su Italijani nadmoćni.

AVANGARDA: Kako ste znali?

MALJKOVIĆ:
Kada su glumca Dragana Nikolića pitali ko će pobediti u meču za prvaka sveta koji se odigravao u Beogradu, bez mnogo razmišljanja je rekao – Mate Parlov.

Kako si znao, pitali su ga kasnije.

“Kako sam znao?!” čudio se Dragan. “Pa, poznajem čoveka!”

Tako sam i ja poznavao Bošu i njegovu nepobedivu ekipu. Ako sam u karijeri ikada imao neki uzor, to je bila KK Bosna. Zato mi je i žao što je ugašena. I ne samo zbog Mirze, zbog Boše, zbog igrača, nego i zbog uprave, koje je takođe bila čudo. Kakva gospoda! Predsednik Bosne bio je Emerik Blum, legendarni gradonačelnik Sarajeva, osnivač i direktor Energoinvesta. Kada je umro, na njegovu je sahranu došao ceo svet. Kao Titu! Sekretar Kluba je bio Crnogorac, Vaš Nikšićanin Vule Vukalović, koji je pojavom podsećao na Žana Gabena. Strašan čovek! Uvek je sve je držao pod kontrolom.

AVANGARDA: Za razliku od postjugoslovenskih država, Titova Jugoslavija je mnogo ulagala u sport?

MALJKOVIĆ:
Ma, kako nije?! Način na koji je bio organizovan jugoslovenski sport bio je neponovljiv. Tadašnje rukovodstvo očito je shvatalo širinu, značaj i moć sporta. Pa, znate li Vi uopšte šta danas u svetu znači ime Dejana Savićevića, iako je on pre više od decenije prestao da se aktivno bavi sportom? Dejo je i danas velika zvezda u Milanu, u celoj Italiji. Silvio Berluskoni ga nije obožavao samo zato što je bio “Il Genio”, kako su ga zvali italijanski navijači, nego i zato što je imao svoj stil, bio šarmantan, duhovit, bezobrazan kad treba. To su bila deca Jugoslavije!

A to koliko se vodilo račina o spotru… Kada sam osamdesetih došao u Split, SOFK-a je Jugoplastici bez problema plaćala sve troškove, sve puteve u inostranstvo…

AVANGARDA: Šta je SOFKA?

MALJKOVIĆ:
Savez organizacija za fizičku kulturu. U SOFK-i su sedeli moćni ljudi, veliki poznavaoci sporta; prdsednik SOFK-e imao je rang ministra. Preuzimali su, kažem, brigu o svemu što je bilo neophodno klubu kakav je bio Jugoplastika. Znali su da je košarka veliki teatar: ako imate vrhunske glumce, lako ćete napraviti vrhunsku predstavu. Naravno, košarka je i veština, za koju su neophodne fizičke predispozicije. Ne možete maštati o velikom rezultatu, a u trećoj minuti tražiti od trenera da vas izvede sa terena.

AVANGARDA: To je od Vas tražio Toni Kukoč?

MALJKOVIĆ
Jeste, ali u početku.

“Ne mogu više”, kukao je.

“Naravno da ne možeš kad si mršav kao grana!”, odgovarao sam. “Svoje nožice pereš u epruveti, je li?!”
Ubrzo sam Kukoču kupio Moulinex mikser, doneo ga u klub, gdje su mu svakoga jutra pravili vitaminsku sok-bombu kako bi nekako ojačao. Čim bismo završili trening, Kukoč bi, spuštenog nosa, dolazio kod mene u kancelariju i na brzinu u sebe sasuo “taj odvratni sok”. Dramio je, ali je morao da ga popije tu, da ja vidim, i to kao bela lala. Kao veliki igrač, svetska klasa, Toni Kukoč je pokazao da bez rada i discipline nema velikog rezultata.

AVANGARDA: Kada saberete sve što ste postigli u košarci, sve osvojene kupove i titule, pomislite li ponekad da biste možda postigli više da ste nastavili da se bavite fudbalom? Rekoste ste da ste bili dobar fudbaler.

MALJKOVIĆ:
Verujte da pomislim. Jednom je nekadašnji generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavije i veliki fudbalski stručnjak, pokojni Bato Bulatović, rekao da je velika šteta što nisam nastavio da se bavim fudbalom. Ali, nije važno: sport je sport.

O sportu uvek uživam da razgovaram sa rukometnim majstorom Veselinom Vujovićem. Gledajući neki njegov trening, video sam kako igrači mažu ruke nekakvim lepkom kako bi bolje uhvatili loptu.

“Šta je”, rugao bih se kasnije Vesku, “morate da lepite ruke da biste dali gol?!”

“Jebeš sport koji nema golmana!”, uzvraćao bi mi.

Tačno, u košarci nemate golmana, ali i to sam doživljavao kao prednost.

Da sam nastavio da se bavim fudbalom, voleo bih da sam mogao biti trener kakav je bio Ivica Osim. Baš kao i cela bivša Jugoslavija, obožavao sam Osima. Uvek je delovao kao neki stari mandarin – vazda ozbiljan, mudar, staložen. Ne samo zbog toga što je bio obrazovan i dobar matematičar, Osim je u nekoliko reči znao da definiše naizgled veoma komlikovane stvari.

Jednom sam na Zlatiboru gledao njegov treninig i bio oduševljen.

AVANGARDA: Čime?

MALJKOVIĆ:
Načinom na koji je radio. Prvo, pljuštala je kiša i Osim je, baš kao i njegovi igrači, bio mokar do gole kože. Nije se skrivao. Svoj tim je učio kako igru da učine punom, bogatom.

Osim je i fantastičan čovek. Nikada naću zaboraviti noć pred utakmicu mog Limoža, pred to čuveno finale za prvaka Evrope, kada sam do četiri ujutro sedeo u kafani sa Mocom Vukotićem, Vladom Đurovićem i Ivicom Osimom. Tresla me je nervoza pred odlučujući meč, nisam znao šta bih sa sobom. Shvativši šta se događa, njih trojica su me pozvali na večeru. Meračili smo, razgovarali… Mnogo su mi pomogli. Rastali smo se u četiri sata ujutro, zaspao sam u pet, spavao sat i po, otišao na trening, kasnije na utakmicu i – pobedio!
Znajući u kakvom sam stanju, njih trojica su, dakle, odlučili da veće pre utakmice provedu sa mnom. To su pravi prijatelji!

AVANGARDA: Šta očekujete od reprezentacije Srbije na predstojećem Svjetskom prvenstvu u fudbalu? Koliko je realno očekivanje predsjednika Aleksandra Vučiča da Srbija osvoji titulu prvaka svijeta?

MALJKOVIĆ:
Srbija ima odličnu ekipu, to nije sporno. Međutim, naš stari problem je to što ne trčimo dovoljno. Vidim, već smo počeli da govorimo da smo najbolji, zaboravili smo na Kostariku, zaboravili da svi napreduju, da svi mnogo više ulažu u fudbal od nas… Ne volim nerealna očekivanja. Narod smo koji svoje idole najpre diže u nebesa, pa ih onda, kada shvati da su im nerealna očekivanja izneverena, tog valjaju u blatu.  

I još nešto što mi smeta: Srbija je uvek imala velike sportiste, velike umetnike, kojima nikada nije ukazivano dovolno poštovanja. Posebno kad prođe vreme. Čak i poslednji oproštaj sa takvim ljudima  često je bedan, posebno u odnosu na ono šta su nam oni dali dok su bili u punoj snazi. Što kaže Jovan Dučić: Srbija te rodi, slavi i ubije. Nažalost, to je – tako.

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi