Kandidati ljevice za članove Predsjedništva se utrkuju: ko je veći patriota!

Piše: Zlatiborka Popov Momčinović

Najznačajniji kandidati ljevice za članove Predsjedništva se, zapravo, utrkuju ko je veći patriota, dok brigu za ugrožene slojeve (o)stavljaju na margine svog političkog govorništva i praktičnog delanja. Crvene značke se nose na reverima kao ukras, zaklinje se u nekakvu direktnu demokratiju koja liči na nekadašnji sistem nomenklature i već viđene prakse tzv. demokratskog centralizma. Više se ne zna šta baza proklamuje a šta samo aklamuje, ili je to jedno te isto u našem lijevom vilajetu. Samo se zna da se ne sme mahati tuđim zastavama, i na to se svode brojne političke poruke koje nam se odašilju po tweet sistemu.
U jeku predizborne kampanje (uz ogradu kad pa to nismo u istoj) priča se najviše o zastavama. Bilo kada je reč o sloganima npr. pod zastavom Srpske, ili o stranačkim skupovima na kojima se ne samo maše stranačkim zastavama već i preti kojim se zastavama sme i ne sme mahati. Kakve god bile, sve ove zastave su jedne boje, kao u pesmi Parnog valjka, samo što pod njima ljubav ne caruje. Na koncu, život nam je kao u onoj Bajaginoj, nekad siv nekad žut.

Crveno i crno

Crveno, crveno, crveno, crveno je boja ljubavi, hit pesma iz kultnog jugoslovenskog filma Kako je propao rokenrol. No šta ćemo kada u BiH ima više nijansi crvenog, kao boje onog levog, pa kretanja levice na političkog sceni sve više dokazuju onu tezu o levom skretanju. Dok se na zapadu desilo skretanje onog levog prema centru, ovde se ono dešava u desno.

Najznačajniji kandidati levice za članove Predsjedništva se zapravo utrkuju ko je veći patriota, dok brigu za ugrožene slojeve stavljaju na margine svog političkog govorništva i praktičnog delanja. Crvene značke se nose na reverima kao ukras, zaklinje se u nekakvu direktnu demokratiju koja liči na nekadašnji sistem nomenklature i već viđene prakse tzv. demokratskog centralizma. Više se ne zna šta baza proklamuje a šta samo aklamuje, ili je to jedno te isto u našem levom vilajetu. Samo se zna da se ne sme mahati tuđim zastavama, i na to se svode brojne političke poruke koje nam se odašilju po tweet sistemu.

U isto vreme se uvažavaju i bh. različitosti i veliča nekakav multikulturalizam kojeg više nema, pa sve ovo liči na nekakv nemušt spoj nečega čega zapravo i nema. Ovakva jedna negacija negacije, kao nekakav osnovni dijalektički zakon po kom se razvoj dešava u okviru stalnih negacija, u praksi, zapravo, samo još usložnjava brojne protivrečnosti umesto da ih rešava.

Vijore se i crvene zastave u RS-u od strane vladajućih, mada je jedina zastava pod kojom se stoji, zapravo, zastava Srpske. Utrkuje se ko je veći Srbin, a ko je izdajnik i ko ide po svoje mišljenje u Sarajevo, kao da je ono jedna jednolična politička smesa i ko to maše bh. Zastavom, kao da je protivzakonito mahati zastavom zemlje čiji si državljanin. U isto vreme se želi zauzeti busija u tom istom Sarajevu, glavnom gradu države koja se negira. Govori se o entitetu u kom su svi građani ravnopravni, samo što su neki ravnopravniji, ali se to uzima kao datost. Negira se pravo na jezik onog Drugog, i dalje se statira na američkoj crnoj listi. Ovakva jedna politika nedvojbeno podseća na sudbinu Žiliena Sorela iz čuvenog Stendalovog romana Crveno i crno, koji žrtvuje svoja vlastita uverenja da bi se uz pomoć prevara i licemerja popeo na društvenoj lestvici. Na kraju ga brojna protivrečja vode u propast...

Idejna bespuća


Partizansko groblje u Mostaru je delom obnovljeno, uz čuvene izjave da je antifašizam pobeđen. Ovo nije samo lapsus lingue već zapravo suština ovdašnjih idejnih bespuća. Crnokošuljaši se i dalje kreću poluslobodno, crtaju kukaste krstove, šaraju ćirilične natpise, i sl. Nebriga za bh. imovinu u Hrvatskoj, uz istovremeno zaklinjanje u evropski put BIH i nekakvo zajedništvo, još je jedan primer licemerja i “bespuća povjesne zbiljnosti” i destruktivan oblik negacije negacije.

I tzv. zelene opcije mašu crvenom zastavom tj. zastavom Republike Turske, mada ih na istoj ne pleni boja već zvezda i polumesec. Stoga je zaklinjanje u nekakav bh. patriotizam u kom svaki identitet ima svoje mesto unapred negiran i obesmišljen.

Tzv. bezbojni kandidati i bezbojne opcije opet čine jednu šarenu grupu. Kunu se u rad i rešavanje socijalnih pitanja, iako su boravili u zatvorima zbog korupcije, nameštanje tendera, podsticaja, i sl. Umesto zastavama, mašu metlama i pozivaju da se svi ujedinimo pod nekakvom metlom, umesto zastavom i da tako dođemo do nekakvog pročišćenja i boljitka.

Tu je, naravno, i par čestitih opcija koji ne apeluju na emocije, strahove, zastave i ne šalju populističke poruke. No, njima se redovno lepe razne etikete i boje na različitim forumima koji ne predstavljaju nikakvu on-line agoru, već prostor na kom se redovno prepucavaju stranački aktivisti skriveni iza navodno bezličnih imena. A medijskim voajerima ovakvi kandidati nisu dovoljno interesantni, a za žuto novinarstvo nema dovoljno mesta za senzacionalizam, pa su njihove startne pozicije u utrci unapred obesnažene.

I kao što je primetio ministar sigurnosti BIH, možemo se sastati i pod kruškom ako treba da bismo rešili konkretna životna pitanja građana. No, kako smo odavno, narodski rečeno, pali s kruške i živimo u nekakvom bosanskom loncu koji je, zapravo, ništa drugo nego polukontrolisani haos, ostaje pitanje kada ćemo konačno, uz pomoć istinske negacije negacije iz istog izaći.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi