Kur*enje sa fusnotom

Piše: Slaviša Lekić

Vučić na Kosovu

Ima li uopšte izlaska iz ovog kosovskog kruga besmisla, svojevrsne tamne materije i misterije ovog našeg balkanskog univerzuma: pesimisti tvrde da nema; optimisti se kunu da ima; a ja tom pitanju prilazim dijalektički: ne znam – možda ima, a možda i nema. Mada bih, dok nas je ovakvih kakvi smo, pre rekao – nema.
Tamna materija je dugo predstavljala najmisteriozniju pojavu u univerzumu, a onda se pre neko veče na ponoćnoj vaskršnjoj liturgiji u manastiru Banjska, na severu Kosova, ničim izazvan pojavio Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Vlade Srbije i izgovorio par rečenica zbog kojih neće ući u istoriju ali hoće u ovaj tekst.

“Mi Srbi smo jedan brojčano mali, ali hrabar i slobodoljubiv narod i opstaćemo i ostaćemo ovde na KiM i znaćemo kao Srbija da zaštitimo naš narod na Kosovu i Metohiji, jer se ovde na KiM već više od 1.000 godina gradi identitet celog srpskog naroda. Gradio se u prošlosti, gradi se danas i budite sigurni da će se graditi i u budućnosti”, u dahu je izdeklamovao Đurić.

Zašto su te reči, koje nemaju težinu verbalnog izraza jednog Matije Bećkovića (“Kosovo je srpski Jerusalim”) ili Slobodana Miloševića (“Kosovo je srce Srbije”) ili, pak, Aleksandra Vučića (“Neka nam ostave Kosovo i Metohiju, baš nas briga i za Evropsku uniju i za sva njihova čuda i za sve njihove budalaštine”) preneli gotovo svi relevantni mediji u Srbiji, i zašto je Đurićev boravak u bivšoj južnoj pokrajini Srbije ravan nestanku antimaterije, saznaćete ako izdržite do kraja teksta.

Bombardovanje NATO i kapitulacija

Elem, posle decenija loših i pogrešnih politika, Srbija je krajem prošlog veka, nakon raspada Jugoslavije po granicama republika, zaratila i sa jednim delom svoje teritorije – Kosovom. Usledilo je bombardovanje NATO i kapitulacija. Rezolucijom 1244 UN, odlaskom vojske i policije SRJ iz ove južne pokrajine i odlaskom Kosova iz okrilja Srbije, konačno je sveden bilans Miloševićevog vraćanja dostojanstva srpskom narodu. Kosovo je (samo)proglasilo nezavisnost 2008. godine. Onda su Srbi Kosovo prekrstili u “Kosovo sa fusnotom”!

Od tad večno pitanje – “Čije je (naše) Kosovo”’ svakim danom postaje sve više retoričko. I sve je više principijelno, a sve manje nacionalno. Političko je, uglavnom, uoči izbora kad postaje i stranačko-šićardžijsko i – istorijski neodgovorno.

Između centralne Srbije i Kosova, postoji šest prelaza koje zvanična Priština zove graničnim, a zvanični Beograd administrativnim prelazima. Na Kosovo se iz Srbije ulazi bez pasoša: dovoljna je lična karta. Ukoliko niste zvaničnik države Srbije. U tom slučaju, nekad je neophodno obaveštenje da dolazite na Kosovo, a nekada i odobrenje da uđete na Kosovo, bilo ono sa fusnotom ili jok.

Sredinom januara ove godine, neposredno nakon atantata na Olivera Ivanovića, jednog od lidera kosovskih Srba, kad je Aleksandar Vučić rešio da ode na Kosovo i “razgovara sa svojim narodom”, Ministarstvo spoljnih poslova Kosova prihvatilo je zahtev predsednika Srbije da u subotu i nedelju, 20. i 21. januara poseti Kosovo.

“Mi smo mu izdali dozvolu i očekujemo da će se ponašati dobro i poštovati pravila dozvole tokom boravka u Republici Kosovo”, izjavio je šef kabineta ministra spoljnih poslova Kosova Jetljir Zuberaj za radio Slobodna Evropa.

Ministar za svađe u regionu

Uprkos bojaznima dežurnih Vučićevih šlihtara (“Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetiće Kosovo. To je uvek teška, rizična poseta i veliki bezbednosni izazov, ali se sa njim o toj temi ne može razgovarati, niti se može od te namere odvratiti” – Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova Srbije) predsednik je dva dana boravio na Kosovu (“Vučić neće ići tamo na 15 minuta, da se slika, da izjavu i to je to, kao što mnogi rade. Ne samo što će to biti dva dana, on će ostati da razgovara, razgovaraće i severno i južno od Ibra, posvetiće to vreme svom narodu” – takođe Nebojša Stefanović, potpredsednik SNS-a) i izuzev osude na društvenim mrežama, što je u svom dobro znanom populističkom maniru zloupotrebio tragediju jednog čoveka, Olivera Ivanovića i dela jednog naroda, Srba u enklavama na Kosovu, druge štete po Vučića i Srbiju nije bilo.

Aleksandru Vulinu, recimo, (Đurićevom prethodniku i bivšem ministru za rad i socijalna pitanja, trenutno formacijski ministru odbrane Srbije, a praktično ministru za svađe u regionu u svim prethodnima vladama), čak pet puta je zabranjivan ulazak na Kosovo. Uglavnom su razlog za odbijanje zahteva bile “provokativne izjave tokom ranijih poseta Kosovu”. Jednom mu je poseta uskraćena kao uzvratna mera zbog toga što srpske vlasti nisu dozvolile da bivša predsednica Kosova, Atifete Jahjaga, prisustvuje “Festivalu Miredita, Dobar dan” u Beogradu, gde je trebalo da razgovara o žrtvama seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu. I Marku Đuriću par puta nije odobren ulazak na teritoriju Kosova, ali bi on, ipak, tamo stizao nekim alternativnim putevima kroz šumske staze i bogaze.

Procedure, dakle, postoje i one su “priznate” od obe strane. Uostalom, sam Aleksandar Vučić će javno oglasiti kako su u poslednjem slučaju: “Sve procedure ispoštovane i to 72 sata ranije”!

I jeste tako bilo: srpske vlasti su prvu najavu dolaska poslale u petak, 23. marta, u 09:44 ujutro,  drugi put su najavu poslali u subotu u 3:25 popodne i ponovili treći put u ponedeljak u 12:13 minuta.

Prištinske vlasti ovog puta nisu dozvolile posetu srpskim političarima Marku Đuriću i Nikoli Selakoviću, generalnom sekretaru predsednika Srbije. Svuda bi to bila tačka na jednu tužnu sagu o suživotu, toleranciji i međusobnom uvažavanju. Svuda, osim na Balkanu.

“Putin: braniću Srbe na Kosovu”…


Uprkos zabrani, sa četiri sata zakašnjenja, Đurić sa tri visoko uzdignuta prsta i Selaković sa stisnutom pesnicom u vazduhu, ušetali su u Mitrovački dom gde se održavao, pazite sad – “okrugli sto u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu”.

Oni su u Mitrovicu stigli oko 16:50 a u 17:35 na skup su upali do zuba naoružani pripadnici specijalne policije Kosova (ROSU) i uz brutalnu primenu sile uhapsili Đurića, odvezli ga u Prištinu, poput vašarske mečke pokazivali ga građanima i vukli ulicama grada, a nakon sata iživljavanja i ponižavanja, proterali ga, t.j. isporučili Srbiji. Uskoro će se pojaviti na TV-u, bez vidljivih znakova torture, sa zavojima na obe ruke.

“Ali nema tog cinizma i te šale koja može da otera iz glave prizor od ponedeljka: vezanog čoveka koga maskirana sila okrutno vuče ulicama i ponižava pred razjarenom gomilom. I to uoči verskog praznika koji je nastao nakon što je jedan čovek isto tako vučen ulicama jednog grada.”

Ove redove je, “zbunjena zlobnim komentarima jednog broja naših ljudi na račun albanskog zlostavljanja Marka Đurića”, u svojoj redovnoj kolumni u Nedeljniku ispisala čuvena Sarajka Ljiljana Smajlović (a što je ne bi primili nazad), jedna od vodećih srpskih novinarki.

Ni druge “kolege” nisu mnogo zaostajale pa su danima sa naslovnih stranica vodećih patriotskih tabloida vrištali naslovi: “CIA javila: Vučić se ne šali, šalje vojsku na Kosovo”, “Haradnaj opet preti: Hoću da otmem sever”, “68 % Srba hoće da ratuje za Kosovo”, “Oluja na severu Kosova”, “Sa MI-35 u Prištinu stižemo za 45 minut”, “Lazanski: Albanci u panici jer u Srbiju stižu leteće tvrđave”, “Tači preti: pobićemo sve srpske vojnike”, “Putinovi avioni za 2 sata za Kosovu”,  “Tačijev plan za brisanje enklava”, “Lukšenko: Srbiji hitno šaljem S-300”, “Putin: braniću Srbe na Kosovu”…

Parče istorijske slave

Vučić nam je postao razočaran i depresivan. Tu vest prenela nam je premijerka Ana Brnabić koja je, takođe, osetila potrebu da istakne sopstvenu razočaranost. Jedino nadu nije gubio legendarni Vulin, opet u crnoj uniformi, koji je optimizam podelio sa narodom: “Vučić će naći rešenje za Kosovo!”

A Đurić?!

Marko Mučeni Đurić, sem što je bio žrtva neprimerene sile, i u ovoj je priči jedan sasvim nebitan lik. Da je zavoje nosio duže od 24 sata, a svojoj guslarskoj odi o maltretiranju od strane ROSU, pravljenju selfija, psovanju mu Vučića, stavljanju noža pod grlo i silovanju “pevanjem” “Allahu ekber” dodao finese, tipa kako se usprotivio pevajući “Bože pravde”, gurajući im tri prsta u oči i maštajući o ruskom ambasadoru Čepurinu, možda bi se ogrebao o parče istorijske slave.

Nesrećnik je epizodista, nije tema. Nije tema ni to što je Vučić hitan sastanak Nacionalnog saveta za bezbednost najavio pre nego što je Đurić uhapšen. Ni to što je Đurića&Comp na putu u Mitrovicu pratila čudna ekipa TV Pinka: Mladen Mijatović, specijalista za “crnu hroniku” i Goca Uzelac, specijalac za izmišljene atentate i lažne državne udare. Ni to što, neposredno pred upad ROSU u salu Mitrovačkog Dvora, do Đurića dolazi čovek i podižući palac uvis izgovara: “Tu su!” Ni to što su crnogorski portal https://www.in4s.net/ i beogradski portal www.pravda.rs oko podneva, više od pet sati pre samog događaja, objavili vest da je ROSU uhapsila Đurića. Ni to što je Tanjug još u petak objavio vest da je Priština zabranila Đuriću i Nikoli Selakoviću posetu Kosovu, iako Selaković još uvek nije bio na spisku delegacije. Ni to što je Vulin, pominjan kao član delegacije, volšebno nestao sa spiska putnika.

Ključno pitanje je slojevitije nego što se čini na prvi pogled: kome je bilo neophodno da kontrolisani haos, sa srpske, preraste u primenu neprimerene sile sa albanske strane, tačnije – da li se mogao izbeći sudar “golorukih Srba” i albanskih specijalaca.

Pre samo nešto više od godinu ovaj isti nesrećni Marko Đurić bio je “mašinovođa” onog “pravoslavnog” voza, izlepljenog freskama i porukom “Kosovo je Srbija” na 21 jeziku, koji je hteo da utera na sever Kosova. Tada je glavni skretničar Vučić, posle signala sa strane i informacije da su pripadnici ROSU krenuli put severa Kosova, zaustavio voz u Raški i verovatno sprečio krvoproliće. Isti taj Vučić, pre tačno godinu dana, kao predsednički kandidat, odustao je od posete Leposaviću uz sledeće reči: “Mogu da idem na Kosovo i bez dozvole, al’ neću da pravim probleme Srbima.”

Hrišćanske paralele Ljilje Smajlović

Zašto je onda gurnuo Đurića i Selakovića na Kosovo, a Srbe i Albance sa Kosova u problem koji će, nadao se, moći da kontroliše, iako lično zna kako haos ume da se otrgne kontroli? Zašto su Vučić i Đurić spinovali da su ispoštovali procedure, skrivajući činjenicu da nije bila sporna “najava posete” već, već “izjave Đurića i Selakovića kojima unose nestabilnost u situaciju na severu Kosova”, zbog čega im je zvanično zabranjen ulazak? Zašto su provocirali haos (“Ja idem na Kosovo, pa da vidim tog albanskog sina koji će me uhapsiti” – Đurić. “… Oni će da učestvuju u Severnoj Mitrovici, ‘ajd da vidim šta ćete da uradite po tom pitanju” – Vučić) kad vrlo dobro znaju da su sa druge strane ljudi koji su (ne)odgovorni taman koliko i oni sami?

Poniženja Srbije nisu prestala vucaranjem njenog državnog službenika po ulicama Prištine. Po tom pitanju videli smo da je Vučić prethodnih šest godina pregovarao i svoje ljude gurao u dijalog, pa i vlast, s kosovskim “teroristima”, “banditima” i “magarcima”. Po tom pitanju videli smo da su odžačar Vulin i plagijator Stefanović poručili Tačiju: “Puzaćeš, ako zatreba, pred vojskom Srbije”! Po tom pitanju videli smo da Informer na naslovnoj strani objavljuje da posle mučne predstave u Mitrovici, SNS i Vučić imaju istorijski maksimum podrške među biračima: 61,8 odsto glasova. Po tom pitanju obelodanjen je podatak da 83 odsto građana Srbije na društvenim mrežama misli da je napad na Marka Ðurića – režiran i namešten, a predsednik svih građana Srbije se izjasnio: “Nema u Srbiji 83 odsto idiota, nemoguće je da ih bude”.

Po tom pitanju teško je reći ima li uopšte izlaska iz ovog kosovskog kruga besmisla, svojevrsne tamne materije i misterije ovog našeg balkanskog univerzuma: pesimisti tvrde da nema; optimisti se kunu da ima; a ja tom pitanju prilazim dijalektički: ne znam – možda ima, a možda i nema.

Mada bih, dok nas je ovakvih kakvi smo, pre rekao – nema.

A kakvi smo, možda najbolje svedoče dva citata, jedan kraći, jedan duži.

Kraći pripada Nikoli Selakoviću koji je, gostujući na javnom servisu, neposredno posle haosa u Mitrovici, rekao i sledeće: “Najvažnije je bilo smiriti ljude. Znate, Mitrovčani su kao što sam rekao jedan čestit, pošten i dobar narod, ali i narod, što bi se reklo kod nas, kur*evit”!

Drugi citat pripada novinarki Insajdera, Ireni Stević, čije je izveštavanje sa lica mesta, za razliku od hrišćanskih paralela Ljije Smajlović, prošlo u javnosti prilično nezapaženo: “Samo nekoliko minuta kasnije u salu upada grupa Srba. Najpre kroz zube, a potom sve glasnije i glasnije do ivice vikanja čuje se: ‘Novinari, napolje svi! Novinari napolje! Odmah!’ Pojedine kolege su zbunjene. ‘Ajde bre svi napolje’, naređuju nam prvo oštro a potom i uz psovke, kao da smo pešadija a oni komanduju. Nije jednostavno odlučiti u tom trenutku šta učiniti – da li me sklanjaju sa mesta događaja ili su zaista zabrinuti za bezbednost novinara, nejasno je.

‘Žene napred!’

Ispred sale kreće histerično dirigovanje.

‘Evo ih! Novinari napred! Snimajte! Dajte novinarke! Žene napred!’

Tek tada shvatam da guraju napred novinare, a pre svega novinarke, kao živi štit između više desetina okupljenih Srba i do zuba naoružanih pripadnika jedinica ROSU, koji su opkoljavali Dom sa svih strana”.

Toliko o kurčevitosti Vučićevih Srba sa Srpske liste u Haradinajevoj vladi na teritoriji koja je tamnija i od najtamnije materije!

I mislim da sam otkrio tajnu: Đurić se na ponoćnoj vaskršnjoj Liturgiji u manastiru Banjska, posle svega pojavio samo da bi s kolena na koleno prenosio Selakoviću odu kurčevitom narodu!

Dogodine u Prištini! Ako oni ne banu kod nas!
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi