Za šaku glasova

Piše: Zlatiborka Popov Momčinović

Na našim prostorima nije ni došlo do pravog suočavanja sa istorijatom ljevice. Njenu baštinu, npr. antifašizam, može preuzeti i krajnji desničar, u svojoj borbi protiv fašizma onog Drugog
Pisanija o tzv. propasti levice nije samo ovdašnji fenomen već i fenomen širih razmera koji traje u najmanju ruku više od tri decenije. Kad je profesor Fukojama, koji je nedavno pohodio i našu zemlju tačnije sarajevski univerzitet,  sada već davne 1988. najavio kraj istorije (čitaj pad komunizma) u čuvenom časopisu Foreing Affairs iza kojeg se često, nažalost, kriju i interesi američke administracije, navodna propast je već uveliko počela.

U ovome, pak, ne treba videti nekakvu teoriju zavere budući da u Americi političari ne mogu nikad biti u prevelikoj meri otuđeni od građana. Prosečni Amerikanac, kao da u podsvesti još uvek nosi uspomenu na vlastitu revoluciju i rat za nezavisnost, uvek se plašio i jake države i tzv. puzajućeg socijalizma (creeping socialism). Čak i po cenu da sam mora da plaća zdravstvene usluge i da žene nemaju pravo na porodiljsko odsustvo i sl, ne bi li očuvao makar i na pogrešan način vlastiti individualizam, samopregnuće i sl.

Socijalizam se ne može reformisati

I pokušaji suprotstavljanja ovom trendu su nekad išli u prilog ovoj propasti, Gorbačov je pokušao sa Perestrojkom, tj. reformom a što je dovelo do totalnog rasula  i anarhičnog haosa u evro-azijskom džinu i do uverenja da se socijalizam ne može reformisati, već samo razoriti. Na stranu što ovo nosi i izvestan nacistički prizvuk: komunizam se ne može zabraniti, on se mora uništiti!

Džordž Buš stariji se pokazao kao uspešan zagovarač ove Nazi ideje, doduše drugim sredstvima.  U svetu nekontrolisanog finansijskog kapitala, nisu potrebni pravi jurišni odredi (SS ili SA), tržište će to samo od sebe regulisati svojom nevidljivom rukom.

U BiH, SDP je lagodno pobiričio za sebe sve lepe strane naše verzije socijalizma sa ljudskim licem, zadržavši pri tom i brojnu imovinu nekadašnjeg Saveza komunista, kao da se to samo po sebi podrazumeva
Levica se u ovom novom kontekstu, podatno predala logici profita. Blerovi “novi” laburisti su brže bolje izmenili svoj program i potpuno se okrenuli zagovaranju tržišne ekonomije na način na koji bi im pozavideo i Adam Smith, francuski socijalisti su osamdesetih kada su, opet, dobili većinu privatizovali ista preduzeća koja su u prethodnom mandatu “podržavili”. Italijanska levica sklona ekstremizmu nije iskoristila brojne obelodanjene afere višedecenijske vlasti desnih, opterećena balašću levičarskog terorizma i zajedno sa istima pripremila put berluskonizaciji i banalizaciji političkog.

Nemački SPD se i onako u brojnim pitanjima i nije razlikovao od CDU-a, koji je negovao koncept društva kao moralne zajednice bazirane na uzajamnoj odgovornosti i etici skladne dužnosti jednih prema drugima (poslodavaca, sindikata, Crkava i verskih zajednica, različitih udruženja, i sl.). Verovatno iz tih razloga u Nemačkoj i u jeku nekadašnje krize nije došlo do velikih lomova jer su obe glavne stranke, na ovaj ili onaj način ostale privržene socijalnoj tržišnoj ekonomiji s tim što je CDU tu pokazao veći stepen moralne i druge kompetencije.

JUL je cool


Na prostorima bivše Jugoslavije levičarenje je dobilo groteskni oblik. Tako je Miloševićev SPS (Socijalističa partija Srbije) u jeku osvajačkih ratova (totalno razaranje Vukovara, granatiranje Dubrovnika, početak opsade Sarajeva) radi stvaranja privida težnji Srbije ka miru, bez obzira što se, kao što je svojevremeno primetio Nebojša Popov “fašizam valjao ulicama” izbacio parolu “Svi smo mi pomalo socijalisti”.

Na predizbornom plakatu je bio prodavac crvenih jabuka koji veselo razgovara se jednom gospođom, bez obzira na jabuke razdora, otrovnu jabuku iz “Snežane i 7 patuljaka” i drugih mogućih simbolika koje je plakat neuspešno prikrivao. Hrvatska levica u svojevrsnom strahu da ne bude prokazana kao izdajnička je tek sporadično ukazivala na posledice Tuđmanovih Bespuća povijesne zbiljnosti.

U BiH, SDP je lagodno pobiričio za sebe sve lepe strane naše verzije socijalizma sa ljudskim licem, zadržavši pri tom i brojnu imovinu nekadašnjeg Saveza komunista, kao da se to samo po sebi podrazumeva. Groteska je dobila svoj vrhunac u stranci Mire Marković – Jugoslovenska udružena levica (JUL), supruge Slobodana Miloševića koja se ponašala kao da se rat nikad i nije dogodio i kao da Jugoslavija, socijalizam i dalje postoji u nekoj paralelnoj stvarnosti, pa makar to bila samo Vila mir na Dedinju.

Samu sebe Mira Marković je prograsila za nešto Cool, krijuću svoje interese u Državnoj bezbednosti, tajnim službama u banalnim parolama, nakon ratnih požara koje je, kako se isticalo proizvela desnica, posebno paravojne formacije Vojislava Šešelja. Tako se desio ideološki otklon u primitivni komunizam o kom je i sam Marks pisao sa sprdnjom, jer je Mira u svojim dnevnicima često hvalila prvobitne zajednice, jednostavnost društva sakupljača – tako se po njenim rečima i sin Marko obogatio berući trešnje, a ne švercom cigareta (!).

Levica, taj večiti simbol progresa tj. vere u isti, se pokazala konzervativnijom i nazadnijom od drugih ideoloških strujanja.

Posljedice

Ostaje zapitanost, šta su posledice ovakvih puteva tj. bespuća levice. Francuska je kao velika zemlja u evropskom smislu simbol ovog kvazi izbora: kako je levica olako napustila neke svoje glavne ideje, bojeći se možda nekakvog termidorskog terora, može se birati jedino između desnog populizma i nekakvog centra za koji se i ne zna da li je levi ili desni što nije ni bitno samo da ne pobede desni ekstremisti.

U Nemačkoj se levičarenje prepušta “Zelenima”, oni se zalažu i za škole koje su zabavne (!), pa ih ova površna neozbiljnost čini zahvalnim koalicionim partnerima i za CDU i SPD koji su i onako predani lepoti nemačkog okoliša s tim da primat daju ozbiljnijim pitanjima.

U SAD-u levičar se nazivao uvek liberalom nasuprot konzervativcima, pa leve ideje, osim na izolovanim ostrvcima kao što su Berkeley University nikad i nisu došle do društvene baze, ako izuzmemo kontrakulturu ’60-ih koje je lako apsorbovala industrija zabave ovog krajnje profitabilnog i individualističkog društva.

Za šaku glasova, nikakve deklaracije nisu bitne. Kao što je Marks dobro primetio, nije bitno da samo ideja teži stvarnosti, već i da stvarnost teži ideji. A ovdašnja stvarnost je davno potonula u krajnju bezidejnost, pa istoj i ne može a i ne treba težiti. Amin!
Na našim prostorima, pak, nije ni došlo do pravog suočavanja sa istorijatom levice. Njenu baštinu, npr. antifašizam može preuzeti i krajnji desničar, u svojoj borbi protiv fašizma onog Drugog. Dodikovi i Bakirovi govori povodom neke obljetnice to jasno pokazuju.

U Srbiji levica će se populistički boriti protiv  smanjenja penzija za “Šaku glasova” (poznata predstava Indexovog radio pozorišta) jer su penzioneri najdisciplinovaniji glasači i možda su im izbori nekakav poslednji krug pre smrti i šansa za još jedno bivanje kvazi-građaninom. Boriće se kao u zadnje dve decenije za prava nerazvijenog Juga na račun “bogatog“ Severa (čitaj obogaljene Vojvodine) jer su Ibarska magistrala i “Južni vetar” nešto trajno, a ne novokomponovano.

U Hrvatskoj će diskretno napadati katolicizam, jer je bitnija ideološka borba od pravih neravnopravnosti. U BiH će potpisivati nekakve deklaracije (poput prošlogodišnje jahorinske) koje brzo potonu u zaborav. Kao što je nemačkim komunistima ’30-ih godina prošlog veka po direktivi iz Kominterne rečeno da su im pravi neprijatelji, ne nacisti, već lažni levičari, tj. socijaldemokrati, tako će se i naši levičari hvatati za vratove na novim izborima.

Za šaku glasova, nikakve deklaracije nisu bitne. Kao što je Marks dobro primetio, nije bitno da samo ideja teži stvarnosti, već i da stvarnost teži ideji. A ovdašnja stvarnost je davno potonula u krajnju bezidejnost, pa istoj i ne može a i ne treba težiti. Amin!
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi