Predstavama za međunarodne partnere

Piše: Nemanja Stjepanović

Predstavljajući izveštaj pred Komitetom UN, Suzana Paunović se toliko zanela da je rezultate domaćeg pravosuđa suprotstavila rezultatima Haškog tribunala i, da stvar bude gora, zaključila da je Beograd u disciplini suđenja za ratne zločine pobedio Hag. Budući da o temi očito ponešto znaju, bilo bi zanimljivo videti izraze lica članova Komiteta UN kada je to izgovoreno
Aktuelna vlast u Srbiji polako ali sigurno do savršenstva dovodi pristup u kojem je pravna država vidljiva samo u predstavama za međunarodne partnere, a u stvarnosti ne postoji ni u tragovima. Izgradnja Potemkinovih sela nastavljena je prošlog meseca tokom predstavljanja trećeg periodičnog (šestogodišnjeg) izveštaja delegacije Srbije pred Komitetom UN za ljudska prava.

Delegaciju je predvodila direktorka vladine Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović, odavno poznata po tome da se na kršenja prava građana koje zastupa, bilo da su počinjena u prošlosti ili sadašnjosti, ne obazire previše. Po principu – odgovaram Vučiću, ne i građanima – Paunović je nastupila i pred Komitetom UN, budući da zna da je premijeru od same stvarnosti važnije da predstava o njoj bude savršeno oslikana.

Performars Paunovićke

Govoreći o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, oblasti koja poslednjih godina doživljava sunovrat, Suzana Paunović je izvela performans koji će se dugo pamtiti. Za stvaranje lažne slike najpogodnija je statistika – podaci se mogu frizirati, a slušaoci ih ne mogu na licu mesta proveriti.

Članovi Komiteta UN izgleda nešto znaju o drastičnom usporavanju procesa suđenja za ratne zločine u Srbiji, pa su izrazili zabrinutost zbog sve manjeg broja istraga i pada trenda podizanja novih optužnica. Ništa nije u padu, uveravala ih je Paunović, a u obrazloženju odgovora navela da je Srbija prošle godine podigla 8 optužnica protiv 15 lica i taj podatak brzo zamaskirala tvrdnjom da su od početka procesa suđenja za ratne zločine u Srbiji optužene 184 osobe, a optužnicama obuhvaćeno više od 5.500 žrtava. Šta li se krije iza ovih brojki?

Iz računice Fonda za humanitarno pravo jasno je da aktivnost Tužilaštva za ratne zločine iz godine u godinu opada. Primera radi, u šestogodišnjem izveštajnom periodu delegacije Srbije (2011-2016) optužene su 53 osobe, što je u proseku 9 godišnje, a samo 2010. godine optuženo je njih 33. Šta ćemo sa tom statistikom?
Prvo, ako dajete ukupan broj, ne raščlanjujući ga bar po godinama, nije moguće utvrditi trend. Drugo, ako u brojkama preterujete, što je ovde slučaj, izgleda da vam namere nisu čiste. I treće, ako se bar načelno ne zna sadržaj statistike (recimo, ko su optuženi, za koje zločine se terete i koliko ih je osuđeno), ona ne služi ničemu.

Iz računice Fonda za humanitarno pravo jasno je da aktivnost Tužilaštva za ratne zločine iz godine u godinu opada. Primera radi, u šestogodišnjem izveštajnom periodu delegacije Srbije (2011-2016) optužene su 53 osobe, što je u proseku 9 godišnje, a samo 2010. godine optuženo je njih 33. Šta ćemo sa tom statistikom?

Još gore, ako se saberu podaci koji su rezultat samostalnih istraga domaćeg pravosuđa (tu, dakle, optužnice nisu ustupljene od Haškog tribunala ili tužilaštava iz regiona), statistika je još poraznija – za 6 godina podignuto je u najboljem slučaju 6 optužnica protiv 20 osoba. Jedna optužnica godišnje.

I šta ćemo sa podatkom da cele 3 godine nema optužnice za zločine srpskih snaga na Kosovu? U poslednjih 6 godina Fond za humanitarno pravo podneo je krivične prijave protiv više visokorangiranih oficira Vojske Jugoslavije zbog umešanosti u zločine nad kosovskim Albancima, ali Tužilaštvo za ratne zločine ni u jednom od tih slučajeva nije odmaklo dalje od predistražnih radnji.

Mazanje očiju

Suzana Paunović članovima Komiteta UN predstavila je podatak od više od 5.500 žrtava obuhvaćenih optužnicama Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Bilo bi lepo videti imena tolikog broja ljudi. Jedini način da se dogura do broja od 5.500 je da se ubroje i žrtve iz optužnica koje nisu rezultirale osuđujućim presudama (direktna posledica lošeg rada Tužilaštva) i, što bi bilo posebno nemoralno – multiplikovanjem broja žrtava. Uzmete, recimo, jedan zločin, neka bude ubistvo 200 Hrvata na vukovarskoj Ovčari, za to podignete tri optužnice, pa kažete da ste obuhvatili 600 žrtava. Pravo je čudo da se tako nije stiglo do 55.000.

Kad smo već kod brojki, bilo bi zanimljivo saznati koliko je sićušnih procenata od oko 8.000 albanskih žrtava ubijenih na Kosovu i oko 800.000 proteranih 1998. i 1999. godine obuhvaćeno optužnicama za ratne zločine u Srbiji.

Suzana Paunović članovima Komiteta UN predstavila je podatak od više od 5.500 žrtava obuhvaćenih optužnicama Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Bilo bi lepo videti imena tolikog broja ljudi. Jedini način da se dogura do broja od 5.500 je da se ubroje i žrtve iz optužnica koje nisu rezultirale osuđujućim presudama (direktna posledica lošeg rada Tužilaštva) i, što bi bilo posebno nemoralno – multiplikovanjem broja žrtava
Predstavljajući izveštaj pred Komitetom UN, Suzana Paunović se toliko zanela da je rezultate domaćeg pravosuđa suprotstavila rezultatima Haškog tribunala i, da stvar bude gora, zaključila da je Beograd u disciplini suđenja za ratne zločine pobedio Hag. Budući da o temi očito ponešto znaju, bilo bi zanimljivo videti izraze lica članova Komiteta UN kada je to izgovoreno.

Tu dolazimo do pitanja suštinskih rezultata suđenja za ratne zločine. Domaće pravosuđe, za razliku od Haškog tribunala koji se skoro isključivo time bavio, nikada nije ni pokušalo da optuži nekog iz vojnih, policijskih i političkih krugova koji su planirali i organizovali masovna kršenja ljudskih prava tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Dobro, ako se izuzmu visoki predstavnici okolnih država, dakle nesrbi, koji su optuživani iz političkih razloga. Istrage tužilaštva Haškog tribunala su toliko kompleksne i obimne da ni iz daleka nisu ni za poređenje sa onim što je istražilo domaće pravosuđe. Na kraju krajeva, da nije bilo tih istraga, ne bi bilo ni suđenja za ratne zločine nigde u regionu. No, uzalud sva priča ako se zna da bi Suzana Paunović tome suprotstavila dvesta nečega, hiljadu ili deset hiljada nečeg drugog i – pobedila.

Pokušaj mazanja očiju članovima Komiteta UN deo je šire strategije aktuelne vlasti Srbije prema međunarodnoj zajednici. Tako je, recimo, (time se i Suzana Paunović hvali) u okviru Poglavlja 23 na putu pristupanja UN Srbija donela Nacionalnu strategiju i Akcioni plan za procesuiranje ratnih zločina. Za prvih godinu dana primene pomenutih dokumenata, u praksi praktično ništa nije sprovedeno. Osim statistike, malo toga je poboljšano
Pokušaj mazanja očiju članovima Komiteta UN deo je šire strategije aktuelne vlasti Srbije prema međunarodnoj zajednici. Tako je, recimo, (time se i Suzana Paunović hvali) u okviru Poglavlja 23 na putu pristupanja UN Srbija donela Nacionalnu strategiju i Akcioni plan za procesuiranje ratnih zločina. Za prvih godinu dana primene pomenutih dokumenata, u praksi praktično ništa nije sprovedeno. Osim statistike, malo toga je poboljšano, osim usvajanja dokumenata, malo toga učinjeno. Za početak (i kraj) razgovora na tu temu dovoljno je reći da više od godinu dana Srbija nema izabranog tužioca za ratne zločine, ali ima Nacionalnu strategiju.

Vlast u Beogradu je, kada su u pitanju suđenja za ratne zločine, očito koncentrisana na ispunjavanje birokratskih, ne i suštinskih zahteva međunarodnih partnera. Sve liči na pravljenje novih maketa bez ikakve namere da se gradnja realizuje u praksi. Hrvatska se, računaju, na putu ka EU provukla, zašto ne bismo i mi.

(Peščanik.net)
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi