Politički migrant – Aleksandar Maximus Vučić

Piše: Tihomir Novak

Možemo Vučića činiti predmetom persiflaža, ali ga ne smemo potcenjivati. U njegovoj glavi kuca paklena naprava, hitriji je i intelektualno, bez sumnje, superiorniji od Nikolića, ciničan je, uporan, politički proračunat i nemilosrdan u ponižavanju ovih iz kufera što su nestrpljivo iščekivali. Sa jakom klijentelističkom mrežom iza sebe, on neće tako lako stranku prepustiti nekom drugom
Deluju komično napisi u medijima kako je odlukom predsedništva stranke učinjen kraj višemesečnom iščekivanju u vezi naprednjačkog kandidata za predsednika republike. Hajde da se ne lažemo – nestrpljivo su mogli da iščekuju samo oni koji su verovali Aleksandru Maximusu da Vučić neće biti kandidat, a takvih je, izgleda, u Srbiji još uvek pun kufer.

Ne postoji žrtva, poručio nam je Maximus preksinoć, na koju, kad je Srbija u pitanju, on ne bi pristao. Mogu politički protivnici da pričaju šta god hoće, ali niko od njih, kao Vučić, ne vidi sebe kao vernog slugu Srbije. U želji da Srbiji odano služi, on je spreman – a dokazao je to u više navrata do sada – da se popne i iznad Srbije, odnosno iznad srbijanskog ustava i srbijanskih zakona, ako razumete ovu nesretnu formulaciju.

Osim što je preksinoć jedno stodvaes puta prekinuo voditeljku, predsednik vlade nam je priznao da ne vodi nikakvu kampanju. To je tačno, samo taj njegov iskaz treba dupuniti sa jednom malom fusnotom – on zaista ne vodi kampanju – kampanju mu mesecima vode drugi. Jer, šta je ovo višemesečno atakovanje na Sašu Jankovića, ako ne primer negativne kampanje čiji je cilj da se politički protivnik potpuno moralno i politički uništi. A šta su, opet, ovi višemesečni javni pozivi koalicionih partnera i stranačkih aparatčika da se kandiduje i protivnike pregazi već u prvom izbornom krugu, ako ne kampanja.

Vučić je pametno odlučio i ljubazno dopustio stranačkom organu da ga predloži za kandidata. Velikodušan po naturi i instrumentalan po prirodi, prihvatio je predlog, jer nije želeo da rizikuje sa Nikolićem. Em bi ovaj mogao da pobedi na izborima i sa legitimitetom pobednika demonstrira želju za većim i energičnijim prisustvom u unutrašnjoj politici nego do sada, em bi mogao da izgubi i time buduće parlamentarne izbore pretvori u veoma klizavu nizbrdicu. Prvi scenario bi Vučiću bio drag, al’ mu ne bi bio mio, drugi mu ne bi bio ni drag ni mio.

Ne postoji žrtva, poručio nam je Maximus preksinoć, na koju, kad je Srbija u pitanju, on ne bi pristao. Mogu politički protivnici da pričaju šta god hoće, ali niko od njih, kao Vučić, ne vidi sebe kao vernog slugu Srbije. U želji da Srbiji odano služi, on je spreman – a dokazao je to u više navrata do sada – da se popne i iznad Srbije, odnosno iznad srbijanskog ustava i srbijanskih zakona
Možemo Vučića činiti predmetom persiflaža, ali ga ne smemo potcenjivati. U njegovoj glavi kuca paklena naprava, hitriji je i intelektualno, bez sumnje, superiorniji od Nikolića, ciničan je, uporan, politički proračunat i nemilosrdan u ponižavanju ovih iz kufera što su nestrpljivo iščekivali. Sa jakom klijentelističkom mrežom iza sebe, on neće tako lako stranku prepustiti nekom drugom. Uostalom, potrebna mu je, pošto će njegova migracija, sa jedne pozicije na drugu, neizbežno dovesti do porasta apetita nekolicine ministara u vladi.

Nemam pojma da li će biti upriličeni i parlamentarni izbori. Prepostavljam da se o takvim stvarima pitaju i Vučićevi upravitelji spolja. Mogu da zamislim reakciju frau Merkel, koja, na vest da će se u Srbiji opet održati izbori, prezrivo izgovara samo jednu reč. Jednu, al’ dovoljnu.

A tovariš Nikolič? Pa, tovariš Nikolič bi mogli priznati sebi da je njihovo prošlo i utehu potražiti u nekoj sinekuri, ili uverenju da će brzo doći jesen, da treba peći rakiju, sedeti i malo se, ispod šljive, divaniti sa komšijama. A kad komšije odu i domaći utonu u san, onda se u tišini zapitati šta sam to i koga ostavio iza sebe. Posle se mogu napiti. Teško. Do besvesti.

                                                                                               ***

Eh, šta ti je politika u Srbiji.

Nakon što sam Autonomiji poslao svoj prilog, u medijima se pojavila vest da je Nikolić rešio da se kandiduje za predsednika. Čudo jedno, kako ti rođendani umeju čoveka da udare u glavu. No, šalu na stranu. Nikolić veruje da je zaslužio još jedan mandat. Problem je, međutim, u tome što Vučić ne deli tu veru; on, naime, veruje da stabilnost Srbiji može da obezbedi samo Aleksandar Maximus i niko drugi. Pre neko veče nam je priznao da voli Tomislava Nikolića, ali to rakijašu iz Bajčetine nije bilo dovoljno, pa je rešio da svojom kandidaturom razbije trijumfalistički koncept o Vučićevoj pobedi u prvom krugu i natera ovoga da trči još jednom.

Mogućnost da se u drugom krugu nađu Vučić i Nikolić deluje realno, ali mi se, ipak, realnijom čini ideja da u nedelju Papa Franja i ja odemo u Domino na ručak. Suština ideje o Vučićevoj pobedi u prvom krugu je eliminacija Nikolića, čiju kandidaturu ne žele ni koalicioni partneri, ni članovi iz vrha stranke. Pošto je Nikolić odbio da se dobrovoljno politički eutanazira, pitanje glasi: može li naterati Vučića da se, zarad mira u stranci, stabilnosti Srbije, etc, povuče iz predsedničke utrke? Čisto sumnjam, jer ovaj sada mora da igra na sve ili ništa. Idemo, dakle, u susret interesantnim danima.

(Autonomija, 16.2.2017)
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi