Mir – između ideje i realiteta

Piše: Doc. dr. Zlatiborka Popov Momčinović

Nerzuk Ćurak

Geopolitika je izgleda sudbina, na šta je autor ukazao u jednoj svojoj ranijoj značajnoj studiji, ali to ne znači da sa mirovnjačke pozicije ne možemo izbjeći njenom usudu. U tome leži pozitivna moć negativnog, tj. kritičkog mišljenja, naših velikih ali i malih aktivizama, igrokaza i drugačijih putokaza. Makar i po cijenu njihove kooptacije od različitih predatora, kao što se desilo sa “ukradenim” protestima
Knjiga prof. dr. Nerzuka Ćurka, naučno utemeljena ali i prožeta emotivnošću traži možda drugačiji početak mog nemuštog pokušaja njene prezentacije. Kad je rat počeo, sećam se da je moj otac znao stalno govoriti, igrajući se na engleskom određenim sintagmama, tj. rečima: “I want a peace of peace”. Svi smo tad želeli neko parče mira, komad mira, nesvesni da smo upregnuti u geopolitičke igre pokušaja lociranja mira, iako je to suprotno sa samom idejom mira kao univerzalne sveprožimajuće i svudaprodiruće  vrednosti.

Geopolitika je izgleda sudbina, na šta je autor ukazao u jednoj svojoj ranijoj značajnoj studiji, ali to ne znači da sa mirovnjačke pozicije ne možemo izbeći njenom usudu. U tome leži pozitivna moć negativnog, tj. kritičkog mišljenja, naših velikih ali i malih aktivizama, igrokaza i drugačijih putokaza. Makar i po cenu njihove kooptacije od različitih predatora, kao što se desilo sa “ukradenim” protestima. No, ta krađa je samo jedno “parče” ukradenog nam  zajedništva, da ne kažemo države da ne bi zaglibili na kraju u etatizmu. Što pak ne znači da paradokaslno, a na šta autor lucidno ukazuje ne živimo entitetske, pa i kantonalne etatizme!

Mir nije pasivna a ni jalova orijentacija što nam se stalno diskurzivno nameće. Jer ako smo za mir, onda smo nemoćni, isuviše trpeljivi, slabi i popustljivi, govore nam etnonacinalisti naoružani kleptokratijom i refeudalizacijom gotovo svakog aspekta našeg javnog prostora
Ako je dečak, sada verovatno mladić, a možda već i zreo čovek kome autor na neki način posvećuje svoju knjigu smeštajući ga na njene početke – zajedno sa fotografijom svetski poznatog umetnika Milomira Kovačevića Strašnog, bio sam u haustoru opkoljenog Sarajeva, M(m)ladići nisu bili sami. Sreća u nesreći je što nisu bili sami i ljudi naoružani idejom mira. Mir nije pasivna a ni jalova orijentacija što nam se stalno diskurzivno nameće. Jer ako smo za mir, onda smo nemoćni, isuviše trpeljivi, slabi i popustljivi, govore nam etnonacinalisti naoružani kleptokratijom i refeudalizacijom gotovo svakog aspekta našeg javnog prostora.

No, kao što ukazuje autor, ni oni nisu sami u tom svom pohodu razjedanja već razmontiranog bh. zajedništva. Njih svesno, ili nesvesno, pomažu i radikalni levičari koji inače često, ali dekontekstualizovano kritikuju kvazihumanitarne vojne intervencije izjednačavajući npr. intervenciju u BiH sa nekim potpuno drugačijim vojnim intervencijama. Tome su posebno skloni strani, popularni i rado čitani analitičari leve provinijencije. Da nije reč samo o paradoksu i nekom novom levom (s)kretanju, ukazuje i ponašanje ovdašnjih močvarnih levičara, upregnutih u mašineriju strančarenja postdejtonske močvare.

Autor na taj način u svojoj studiji pokazuje sjajnu umnost, analitičnost, proniciljivost, sposobnost ka uviđanju povezanosti između pojava i procesa koje na ravni površi izgledaju nespojive. Ali i aristotelovski phronesis, tj. razboritost ukazujući nam, odnosno hrabro poentirajući na grupe i pojedince, procese i institucije koje su pretile i dalje prete miru. Mir se pri tome ne uzima zdravorazumski, jer su npr. mnogi mirovni sporazumi za BiH rezultirali još većim nasiljem. I dalje, lucidno se ukazuje da duhovnjaci, mistici, nirvanisti koji su dostigli krajnju tačku mira ali u smislu mirovanja, nisu u mogućnosti da istinski proizvedu istoriju.

Ono što nam je svakako potrebno da bismo se makar približili miru, i prevazišli nepodnošljivu lakoću kulturnog, političkog, kvazi-identitarnog nasilja je i drugačija kultura sećanja, epistemološki ali i praktički lom. Potrebno nam je shvatiti da je istinsko bivanje nacije moguće samo pomoću stida (Adam Mihnik) spram onog što je učinjeno u naše ime
No, autor je svestan i opasnosti svog naučnog i mirovnog angažmana, kao i pristupa geopolitici na drugačiji način. Umesto Drang nach Osten, a sa čim počinje i geopolitičko ribarenje nekih imperija (npr. Velike Britanije a što će iskoristiti Hitlerova Njemačka), autor apelira na Drang u smislu drugačijeg prodora našeg bivanja u svetu konzumerizma. U njemu se i sukob konzumira i diskurzivno širi uz pomoć spin doktora. Tako, i zapravo paradoksalno, kriričko ukazivanje na ove procese istima obezbeđuje naučni prostor i uslovno rečeno vidljivost za kojom teži svaka destruktivna politika da bi ostavila iza sebe “prave” učinke. Zato je nekad potrebno i izbeći nominaciju i numeraciju, jer je hegelovski rečeno suštastvenost istine u tome da se ona pojavljuje i priviđa.

Uspon radikalne desnice, koja se, kako se upozorava u studiji teži prikazati kao humus a ne kao luksuz Evrope, a što se kod nas desilo pred-evropski (u unionističkom smislu pridruživanja), ukazuje da je ideja mira i te kako ugrožena. I dok je Evropa bila tu, sa svojim vrednostima, mi smo se prirodnjački opredili za etno-kratiju. Kad je Evropa u krizi, njoj težimo, ali, na žalost, ne u ime ideje mira već prirodnjačke nužnosti. Time je naša banalizacija i primordijalna upropašćenost od identiteta dovedena do kraja.

“Kako sam sistematski uništen od (id)entiteta”, pita se autor, ali nam ujedno i pojašnjava. No, Evropa ipak izmiče ovoj identitarnoj propasti. Autor ukazuje ali i pledira da Evropa baštini i nadprostorne dimenzije učenja kroz različita vremenska kretanja. Ona kroz kulturu ne-zaborava gradi svoju autentičnost, koja se ne može suziti na prostorno, loše hegelovski interpretirano ne/mirno ovde i sada.

Da su ljudi po sebi mirotvorci, ne znači da su za sebe i za nas. Da bi se to dogodilo, potrebna nam je istinska učinkovitost, spoj duha i prakse. Politike i kulture umesto ovdašnje (ne)kulturne politike i (a)političke kulture. Profesor Ćurak je svakako i pojavni i suštinski odraz i izraz ovakvog jednog spoja koji nam je potreban, dokazujući i stalno nam se prikazujući u svojoj mirovnjačkoj celovitosti
Ono što nam je svakako potrebno da bismo se makar približili miru, i prevazišli nepodnošljivu lakoću kulturnog, političkog, kvazi-identitarnog nasilja je i drugačija kultura sećanja, epistemološki ali i praktički lom. Potrebno nam je shvatiti da je istinsko bivanje nacije moguće samo pomoću stida (Adam Mihnik) spram onog što je učinjeno u naše ime. Pri tome se u knjizi apostrofira, ne samo na nasilje u ratu, već i na druge postdejtonske mikrofizike nasilja (npr. prema LGBT populaciji, i drugim oblicima Drugosti) koje često zanemaraju i različiti “progresivci”.

Autor na odgovoran način ukazuje na bitnost drugačije kulture i politike sećanja. On navodi različita stratišta iz prošlog, ali i II svetskog rata. No, ne na način svođenja, tj. poravnavanja žrtava jednim drugima kao u bankovnom računu. Prof. Ćurak ih navodi, ne u svrhu vređanja i poništavanja Drugog, već naprotiv, da bi došao do srca onih Drugih koji odbijaju da vide istinu, pri čemu ti Drugi ne moraju da imaju fiksiran etnički prefiks. Istina pri tome može biti samo privid (jer istina, kao što ukazuje Hegel, ne bi postojala kad se ne bi pojavljivanja i priviđala), kao što privid može biti i teza da su ljudi po prirodi okrenuti miru. No, privid nam daje i uzvišeniju, u duhu poniklu boju stvarnosti.

Da su ljudi po sebi mirotvorci, ne znači da su za sebe i za nas. Da bi se to dogodilo, potrebna nam je istinska učinkovitost, spoj duha i prakse. Politike i kulture umesto ovdašnje (ne)kulturne politike i (a)političke kulture. Profesor Ćurak je svakako i pojavni i suštinski odraz i izraz ovakvog jednog spoja koji nam je potreban, dokazujući i stalno nam se prikazujući u svojoj mirovnjačkoj celovitosti. I kao profesor, i kao aktivista, i kao čovek. Da je više takvih i profesora i aktivista, i uopšte istinski angažovanih ljudi, posebno intelektualaca, reč čovek bi ponovo zvučala gordo, a neki naš Maksim Gorki bi smelo mogao da izgovara ili bar parafrazira rečenicu poznatog ruskog pisca: “Čovek, to tako gordo zvuči.”

Potlačeni, tj. poniženi i uvređeni, na žalost, i dalje igraju, tačnije statiraju u ovdašnjim igrama gladi kojima autor takođe posvećuje deo svoje studije. Njih naši političari uporno pljačkaju ali i hrane svojim politikama (id)entiteta da bi “dokazali” da je “prava politika ono što nam oni kažu da jeste”
Kultura, tačnije drugačija kultura sećanja provejava kroz celu studiju. Ona je neki oblik umetnosti, a autor njen, tj. naš bosanskohercegovački Demijurg. Jer kao što, opet hegelovski rečeno, postoji privid da je umetnost nešto suvišno, tako postoji i privid da je politika nešto nužno, a što je stvorila politika sama! No čak i kad je tako, ono što je dekartovski izvesno je da je ovakva politika ne privid (u smislu pojavljivanja i priviđanja istine), već svesna obmana, manipulacija potlačenima.

Potlačeni, tj. poniženi i uvređeni, na žalost, i dalje igraju, tačnije statiraju u ovdašnjim igrama gladi kojima autor takođe posvećuje deo svoje studije. Njih naši političari uporno pljačkaju ali i hrane svojim politikama (id)entiteta da bi “dokazali” da je “prava politika ono što nam oni kažu da jeste”. Da je na delu, ne privid, već obmana kao svesno sejanje laži što autor sjajno elaborira kroz celu studiju. A čitatelji, koji pristupaju ovom dragocenom naučnom blagu na samoosvešćujući način svakako ostaju razoružani kad prođu kroz različite ćorsokake ovdašnjeg bivanja u svetu. No, zajedno sa autorom, svakako ostaju naoružani idejom ali i realitetom mira!

Trenutno se možda nalaze/imo na marginama, nekom međuprostoru između ideje i stvarnosti koje nalikuje onom u filmu Matriks (svetu između mašina i ljudi, stvarnosti i virtuelnosti). No, sa te pozicije bolje vidimo. I kao što Neo na kraju prvog dela čuvene triologije kaže: “Nisam došao da Vam kažem kako će se završiti već kako će početi”, vinuvši se potom u nebo i rušeći na taj način zakone Matriksa koji nisu prirodni već virtualni, prof. Ćurak takođe ne pristaje na lažna, nametnuta pravila ovog ne-stvarnog bh. mikrosveta. Hrabro i pri tome naučno utemeljeno, ukazuje nam na drugačije vidike koji se, takođe, zajedno sa autorom, izdižu u visine i izvan svaka marginalizacije.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi