Uloga vojvode od zarđale kašike u jučerašnjoj i današnjoj Srbiji

Piše: Dejan Anastasijević

Od nekoga ko sebe deklariše kao radikalnog nacionalistu očekivalo bi se da napada Vučića zbog dijaloga sa Prištinom, servilnog odnosa prema zapadnim silama, koketiranja sa NATO... Ništa od toga: vojvoda Vučića ne pipa uopšte, a ni Vučić njega, što upućuje na zaključak da je strateško partnerstvo obnovljeno, s tim što je Šešelj ostao na starom, a Vučić zamenio Miloševića u ulozi sponzora
Kada je Haški tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji pre dve godine pustio vođu radikala Vojislava Šešelja na “privremenu” slobodu, iskrslo je pitanje kako će se to odraziti na srpsku političku scenu. Mnogi su verovali da će je, ovenčan oreolom mučenika, polupati kao slon u staklarskoj radnji, a da će prve žrtve biti njegov bivši kum Tomislav Nikolić i bivši pitomac Aleksandar Vučić.

Drugi, uključujući i potpisnika ovih redova, ukazivali su da je sva Šešeljeva moć proisticala iz njegovog strateškog partnerstva sa Slobodanom Miloševićem, a naročito sa srpskim tajnim službama (RDB i KOS). Bez te logističke podrške, glasio je argument, Srpska radikalna stranka, bez Šešelja ili sa njim, biće skrajnuta na političku marginu. I zaista, u trenutku Šešeljevog povratka, SRS je već bila ispod parlamentarnog cenzusa, a Šešeljevi pokušaji da uličnim provokacijama, kao što je paljenje zastava Hrvatske i Evropske unije, su u većem delu domaće javnosti naišli na ignorisanje ili podsmeh.

Uspješna reinkarnacija

Tako je bilo prvih godinu dana. U toku druge godine, međutim, desile su se dve stvari koje su Šešelja na velika vrata uvele u sam centar političkog života. Prva je oslobađajuća presuda Tribunala, koja mu je donela sate besplatne televizijske reklame, i to taman uoči parlamentarnih izbora u maju. Zahvaljujući pre svega Tribunalu, vojvoda je sa još dvadeset radikala ponovo ušao u Narodnu skupštinu, ali za njegovu uspešnu reinkarnaciju bilo je presudno nešto drugo.

Postoje, naime, ozbiljni znaci da se Šešelj kod Vučića izborio, ili bolje reći da mu je dozvoljeno, da zauzme status “omiljenog opozicionara” koji je imao za vreme Miloševićevog režima. On se ovih dana ne skida sa naslovnih stranica tabloida bliskih  Vučiću, gostuje u udarnim televizijskim emisijama u koje druge opozicionare ne puštaju ni blizu i, baš kao nekad, maše spiskovima navodnih izdajnika.

Mada povremeno proziva predsednika Nikolića zbog lažne diplome i bespravne gradnje vikendica, meta
Šta Vučić ima od toga? Opozicija u Srbiji je slabija nego što je ikad bila u vreme Miloševića, Zapad ga uvažava, mazi i pazi (evropski komesar za pregovore o proširenju Johanes Han  je prilikom nedavne posete rekao da je srpski premijer, jedini od lidera u regionu, “državnik”). Šta će mu onda to strašilo prema spolja i ta toljaga za po kući, kad nema potrebe da plaši strance, a unutar Srbije gotovo niko nije vredan batina? Odgovor može da stane u dve reči: predsednički izbori
vojvodinih napada su uglavnom ostaci demokratske opozicije i predstavnici civilnog sektora. Čovek bi od nekog ko sebe deklariše kao radikalnog nacionalistu očekivao da napada Vučića zbog dijaloga sa Prištinom, servilnog odnosa prema zapadnim silama, koketiranja sa NATO... Ništa od toga: vojvoda Vučića ne pipa uopšte, a ni Vučić njega, što upućuje na zaključak da je strateško partnerstvo obnovljeno, s tim što je Šešelj ostao na starom, a Vučić zamenio Miloševića u ulozi sponzora.

U vreme Miloševića, Šešelj i njegova stranka imali su trostruku ulogu. Prema spolja, trebalo je da dokažu da Milošević u Srbiji ima opasnu opoziciju, uz poruku strancima: “Ako nećete da imate posla sa mnom, imaćete s ovim ludakom.” Na unutrašnjem planu, Šešeljeva uloga je bila da maltretira opoziciju, u parlamentu i van njega, što je on sladostrasno činio. I naravno, ne treba zaboraviti ni Šešeljev doprinos Miloševićevom ratnom naporu, kroz ulogu radikala kao regrutne baze za paravojne jedinice koje su ostavile krvav trag u Hrvatskoj i BiH.

Mali od kužine

Prve dve funkcije su sada, očigledno, reaktivirane, dok za trećom, na sreću, nema potrebe. Paradoks je u tome što je Vučić svoje formativne političke godine proveo u Šešeljevoj senci, a sada mu je nadređen. Od lidera radikala bi se teško moglo očekivati da iskreno odgovori na pitanje kako se oseća dok za svog nekadašnjeg “malog od kužine” igra na muziku koju mu je ranije svirao Milošević. U duši, možda se oseća pomalo ponosno, jer svaki pedagog stremi da odgaji učenika koji će ga nadmašiti.

Aleksandar Vučić i Vojislav Šešelj
Postavlja se pitanje, međutim, šta Vučić ima od toga? Opozicija u Srbiji je slabija nego što je ikad bila u vreme Miloševića, Zapad ga uvažava, mazi i pazi (evropski komesar za pregovore o proširenju Johanes Han  je prilikom nedavne posete rekao da je srpski premijer, jedini od lidera u regionu, “državnik”). Šta će mu onda to strašilo prema spolja i ta toljaga za po kući, kad nema potrebe da plaši strance, a unutar Srbije gotovo niko nije vredan batina?

Odgovor može da stane u dve reči: predsednički izbori. Oni još nisu zvanično zakazani, ali očekuje se da budu u maju sledeće godine i tu je Šešeljeva uloga neprocenjiva. Vučić, naime, ima sledeći problem: on bi rado pustio Nikolića niz vodu, odnosno poslao ga u penziju, ali to nameće pitanje koga instalirati umesto njega. Sem toga, ankete pokazuju da bi opozicija, ako bi se svrstala iza zajedničkog nestranačkog kandidata, imala prilične šanse. To pogotovo važi ako bi taj kandidat bio ombudsman Saša Janković, koji i pored uporne satanizacije režimskih medija uživa priličan ugled u javnosti.

Poslušnička ergela

Tu na scenu stupa Šešelj. Uz malo pumpanja od strane Vućičevih medija, vojvoda gotovo sigurno ulazi u drugi krug, a tada će svi biti prinuđeni da glasaju za manje zlo, kako god se ono zvalo. Milošević je ovaj trik upotrebio još 1998, kada je na isti način angažovao Šešelja da bi u drugom krugu pobedio njegov kandidat za saveznog predsednika Milan Milutinović. Nema nikakvog razloga da se ta predstava uspešno ne reprizira.
 
Vučić, naime, ima sledeći problem: on bi rado pustio Nikolića niz vodu, odnosno poslao ga u penziju, ali to nameće pitanje koga instalirati umesto njega. Sem toga, ankete pokazuju da bi opozicija, ako bi se svrstala iza zajedničkog nestranačkog kandidata, imala prilične šanse
“Uveren sam da će Vučić predložiti dobrog kandidata za predsednika Srbije, koji će umeti da vodi računa o interesima naše zemlje i pomogne da naš narod živi bolje. U suprotnom će Šešelj nesumnjivo pobediti,”  izjavio je prošle nedelje Nebojša Stefanović, ministar policije i blizak saradnik premijera.

Ostaje samo da se vidi ko će u novoj postavi glumiti Milutinovića. Vučić se za sada ne izjašnjava da li će podržati Nikolića ako se ponovo kandiduje. Neki tvrde da bi Vučić mogao da napravi “putinovsku rokadu” i da se lično uključi u predsedničku trku; drugi, pak, smatraju da će na kraju ipak podržati Nikolića, dok treći veruju da će odabrati nekog iz svoje poslušničke ergele. U krajnjoj liniji je svejedno, jer će pobediti Vučić ili onaj koga Vučić odredi. Njegova “državnička” vizija Srbije u kojoj je on jedina vlast, a Šešelj jedina opozicija, na pragu je da se ostvari.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi