Parastos Petom oktobru

Srbija, osamnaest godina kasnije

Piše: Slaviša Lekić      09.10.2018

Tog dana, pre ravno osamnaest godina, održan je istorijski protest, koji je doveo do pada dotadašnjeg režima. Neposredan povod su bili savezni, predsednički i lokalni izbori čije su rezultate pokušali da falsifikuju Slobodan Milošević i njegova Socijalistička partija Srbije, famozni JUL, čija je čelnica bila Mirjana Marković, supruga balkanskog kasapina, kako su u tom času zvali Miloševića, i kamarila koju je predvodio Vojislav Šešelj, vožd Srpske radikalne stranke. Osamnaest godina kasnije, smenjivost vlasti katapultirala je poražene u državničke fotelje: predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je Miloševićev ministar informisanja, ondašnji portparol SPS-a Ivica Dačić, danas je prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljnih poslova, potpredsednica tadašnje savezne vlade Maja Gojković danas je predsednica Skupštine Srbije, a istaknuti član JUL-a Aleksandar Vulin, ministar je odbrane.
Uspostavljanje smenjive vlasti – najvažnija je tekovina Petog oktobra, mitskog datuma u glavama ono malo Srba kojima je stalo do demokratija, procesa koji garantuje da se nama neće vladati bolje nego što to zaslužujemo. 

Tog dana, pre ravno osamnaest godina, održan je istorijski protest, koji je doveo do pada dotadašnjeg režima. Neposredan povod su bili savezni, predsednički i lokalni izbori čije su rezultate pokušali da falsifikuju Slobodan Milošević i njegova Socijalistička partija Srbije, famozni JUL, čija je čelnica bila Mirjana Marković, supruga balkanskog kasapina, kako su u tom času zvali Miloševića, i kamarila koju je predvodio Vojislav Šešelj, vožd Srpske radikalne stranke. 

Poraženi u državničkim foteljama

Na njihovoj strani bile su i Savezna izborna komisija, Ustavni sud i ostale institucije tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Izborna krađa i nedostatak slobode medija doveli su tog 5. oktobra 2000. godine na stotine hiljada ljudi pred zgrade savezne Skupštine i državne televizije koji su u organizaciji demokratske opozicije Srbije (konglometrata od 19 raznorodnih stranaka, partija i udruženja) sa svih strana tražili – poštovanje demokratske volje građana! Dan kasnije, Milošević je javno priznao poraz i povlačenje: “Posvetiću se porodici i unuku”, najavio je.

Osamnaest godina kasnije, smenjivost vlasti katapultirala je poražene u državničke fotelje: predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je Miloševićev ministar informisanja, ondašnji portparol SPS Ivica Dačić, danas je prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljnih poslova, potpredsednica tadašnje savezne vlade Maja Gojković danas je predsednica Skupštine Srbije, a istaknuti član JUL-a Aleksandar Vulin, ministar je odbrane. 

Osamnaest godina kasnije, jutarnji programi na srbijanskim kanalima ravnopravno su raspoređeni među onima koji iz svih oruđa pljuju po Petom oktobru: od Vojislava Šešelja, koji to romantično radi na TV Happy, do Milovana Bojića, nekada visokog čelnika JUL-a, koji to sočno čini TV Pinku.

Osamnaest godina kasnije, Peti oktobar, simbol velike hrabrosti građana Srbije, ali i entuzijazma i velikih očekivanja, podložan je beskrupuloznoj reviziji.

Da je Maja Gojković, predsednica srbijanskog Parlamenta, u predvorju Skupštine Srbije organizovala izložbu članskih karata svih partija, stranaka, pokreta i koalicija čiji je član bila posle 5. oktobra, osim što bi udahnuo privid duhovitosti u naš parlamentarni život, taj performans bi imao snažno katarzično dejstvo i pokazao spremnost Gojkovićeve na otklon od ružne radikalske prošlosti.

Radikalsko poimanje politike

Gojkovićeva, najbeskrupulozniji politički potomak Vojislava Šešelja u suknji, pokazala je da joj radikalsko poimanje politike nije strano čak ni kad je formalno odsutna iz članstva Šešeljeve sekte.

“Umetnost koja čeka pravdu, 5. oktobar 2000...”, tako je nazvala izložbu 60 slika u skupštinskom holu – 60 kopija umetničkih dela koja su uništena u požaru ili su nestala u petooktobarskom dešavanju.

Gojković je, otvarajući izložbu, rekla da su to dela koja jednako pripadaju svim građanima, navodeći da je paljenjem zgrade Skupštine pre 18 godina naneta nesaglediva šteta, jer je značajan deo kulturnog nasleđa nestao i do danas nije vraćen. Dodala je da ona neće odustati od toga da se Srbiji vrati “neprocenjivo blago”. Naglasila je da veruje kako ćemo u potrazi za tim delima “ponovo pronaći i deo sebe”!

Time je na viši nivo političkog prostakluka podignuta igrica koju je nedavno lansirao Majin politički ćaća Vojislav Šešelj, kad je u Hrtkovcima kupio kuću, renovirao je, stavio znak Srpske radikalne stranke i natpis – “Kuća Vojislava Šešelja”!
Konačno je, dakle, i Maja Gojković u tom “visokom domu”, odakle je i njenom zaslugom proteran duh parlamentarizma, baš poput Šešelja u Hrkovcima – odakle je onomad najurio Hrvate – “pronašla deo onog sebe”.

Blaćenjem svega što ima veze sa 5. oktobrom.

Ni Alekandar Vučić, predsednik svih građana Srbije, nema lepše mišljenje o ovom događaju ocenjujući da “danas ima političara bez ideja koji misle da bi 5. oktobar mogao da bude njihova odskočna daska”, ne propustivši priliku da povodom obeležavanja tog “mitskog datuma” napadne svoje političke protivnike koji čak sa tim datumum nikakve veze nemaju:
“Đilas i ostali su krali i pljačkali i otimali sve što su stigli od naroda. Uništili su sve što je i Milošević ostavio u nasleđe. Svaku fabriku su razorili, ne postoji ni jedna koju su ostavili, čitavu i uspešnu, tako da ako je neko razorio srpsku ekonomiju, a to mu je služilo samo za lično bogaćenje, najbolje se vidi na primeru Dragana Đilasa i njegovih koalicionih partnera, Vuka Jeremića i drugih, koji su danas najbogatiji ljudi u regionu!”

Tekovine 5. oktobra

Njemu uz rame stao je Milutin Mrkonjić, počasni predsednik SPS-a, lik koji i danas baštini političku filozofiju i empatiju Slobodana Miloševića: “Tekovine 5. oktobra – prvi događaj je bio izručenje Miloševića, to niko ne može da pravda, jedinstven slučaj u svetu. Potpuno rasturena privredna struktura, sve je prodavano u bescenje, tek danas pokušavamo da saniramo, i vlada 2008. je pokušala da sanira. Upadali su u javna preduzeća, prebijali i izbacivali ljude. Ja sam imao sreću jer je Đinđić voleo poštene ljude, niko me nije dirao”, požalio se Mrkonjić.

Ne samo Gojkovićeva, Vučić ili Mrkonjić: imamo još sijaset primera koji nas ovih dana vraćaju na početke septembra 2000, kad se naslućivao kraj Slobodana Miloševića a Politika štampala tekst “Zapušenog nosa, prođite kraj DOS-a” sa poetskim zaključkom: “Postoji smrad pred kojim nije dovoljno zapušiti nos. Ponekad je nužno izbaciti đubre!”

Osamnaest godina je prošlo od 5. oktobra, a ne prestaje mržnja smenjene vlasti koja je obrnula igricu, pun krug i vratila se na vlast: nema dana, zapravo, da neka, ničim izazvana fukara, bašibozuk ili preletačka prišipetlja, redom face bez skeleta i stava, ne ređa optužbe na račun petooktobarskog “prevrata”, lepi etikete i epitete, diskredituje, satire i urniše te “dosovce”, a među njima najviše one neke “žute”. Taj otklon od “dosovaca” i “žutih” toliko je kurentan da faktički stasava cela jedna generacija vaspitana na narativu da bismo mi odavno bili u Evropi da nije bilo tog Đinđića, njegove bande i njihovih satrapa. Peti nam je oktobar fatalan i skoro pa ekvivalentan Kosovskom boju, kad smo poraženi u neravnopravnom okršaju, ama smo uskrsli i dočekali “carstvo nebesko” kojim rukovodi njegova svetost iz Čipuljića u okolini Bugojna.
A sve da su Vučić & comp. u pravu, šta je to što u naprednjacima i njihovim satelitima izaziva onaj srbijanski plemeniti osećaj mržnje prema “dosovcima” i “žutima”?! 

Oni su proglašavani za plaćenike i nepatriote i kad su, 15 godina pre Vučića, prepoznali značaj pada Berlinskog zida i zacrtali put Srbije ka EU; i kad su okupljali demokratsku opoziciju da ustane protiv tiranije i pogubne politike Miloševića i njegovih radikalskih satrapa; i kad su rušenje diktataure i prekidanje jednog lošeg trenda srpske politike platili životom svog prvog čoveka.

Za one koji su tad bili bebe, a danas prvi put glasaju, red je reći i da su DOS i “žuti” zatekli državu devastiranih fabrika; sa deviznim rezervama od svega 300 miliona dolara; koja je dugovala 18 plata i 24 dečija dodatka; u kojoj su penzioneri umesto penzija 2000. dobijali bonove za plaćanje struje, uglja i drva; u kojoj je broj zaposlenih opao za oko 500 hiljada, sa padom proizvodnje od 50 i padom vrednosti kapitala od 40 odsto; bolnice bez lekova i zavoja; univerzitet bez autonomije; sudove koji su gasili novine, zatvarali radio i TV stanice i omogućavali progon novinara...! 

Plemeniti srbijanski osećaj mržnje 

DOS i “žuti” su došli glave jednom lošem poretku, srušili tiranina i skinuli s grbače one koji su svoju vlast “overili” sa 130.000 ljudi koje smo ubili, ili su ubijeni u ratovima u kojima nismo učestvovali. Oni su otvorili vrata međunarodnih institucija i Srbiju i Crna Goru vratili u članstvo Saveta Evrope. Oni su zastavu Srbije postavili ispred zgrade Ujedinjenih nacija. Oni su “počistili” sve ono što su devedesetih socijalisti, radikali, pa i Vukovi “sepeoovci” uneredili!

Osamnaest godina se povremeno, a poslednjih šest konstantno pokušava revizija Petog oktobra, iako tadašnjim učesnicima u vlasti Slobodana Miloševića, koji ponovo zauzimaju najvažnije položaje u zemlji, ne preti apsolutno nikakva opasnost. U srbijanskom tamnom vilajetu, svojstvo istine nemaju ni toliko očigledne stvari kao što je ona da među opozicionim ozbiljnijim igračima na političkoj sceni Srbije nema nijedne osobe koja je igrala bitniju ulogu u DOS-u! 

Etikete i epiteti diskredituju, satiru i urnišu, a “dosovci” i “žuti” ih najčešće ne mogu demantovati: on kontroliše medije, kontroliše policiju, kontroliše tužilaštvo... sve kontroliše, osim – Aleksandra Vučića. 
Očito je da ljudi mrze sve ono što u njima potakne osećaj niže vrednosti i sve ono što svedoči o nečemu zbog čega se srame, više pred samima sobom nego pred drugima.

I da budem sasvim jasan: daleko od toga da DOS i “žuti” nisu brljali, naprotiv. Najveća greška, koju im, lično, nikad neću oprostiti: jeste što su “prespavali” 6. oktobar, nisu proveli lustraciju, a zatim su dozvolili tihu restauraciju Miloševićevog režima i omogućili reviziju unazad, koja je i dovela OVO na vlast – bez da mu je, dok je mogla, dala “po nosu”!

Da je bilo “šestog oktobra”, manje bi danas, na ovim političkim koordinatama, bilo osoba koje prema “dosovcima” gaje taj plemeniti srbijanski osećaj mržnje, uživaju u ogavnim potezima i sa toliko entuzijazma, doslednosti i radosti prave ono što im je bila iskonska hrana – čine zlo.
Sasvim sam siguran da je lekcija naučena i da sada utišana opozicija neće propustiti svoj “šesti oktobar”!

I da će se setiti ovih “revizionista”!

Sviđa mi se jedan od predloga zagovornika lustracije: lustriranima zabraniti vožnju privatnim automobuilima i taksi vozilima – neka koriste javni prevoz, da se “upoznaju” sa pamćenjem građana.

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*