Svaki zamislivi budžak i pukotina popunjeni su ljudima iz KGB-a

Putinova Rusija (V)

Piše: Ana Politkovska      31.08.2017

Ruska novinarka Ana Politkovska ubijena je 7. oktobra 2006. godine dok je ulazila u svoju zgradu u Moskvi. Bila je među malobrojnim novinarima koji su istraživali i pisali o dešavanjima tokom i nakon rata u Čečeniji. Pri tome je Politkovska raskrinkavala Putinov sistem kroz pisanje o načinima na koje rade vojska, obavještajna služba, policijske agencije, pravosuđe – svi u službi samo jednog šefa: Putina. Njene ubice su uhvaćene i osuđene, no nikad se nije saznalo ko je naredio njeno ubistvo. Peščanik je prije nekoliko godina preveo i izdao njenu knjigu Putinova Rusija u kojoj se slikovito opisuje funkcioniranje sistema kroz pojedinačne slučajeve – način na koji je ustrojena vojska koja ima svoja surova pravila i iznad je svih zakona, o metodama obavještajne službe koji se ne razliku puno od onih koje je koristio Staljin i po kojima je KGB bio dugo poznat, te o pravosuđu koje je u funkciji zaštite velikih i moćnih
Likovi koji su obezbedili psihološku i psihijatrijsku osnovu za skidanje krivice sa Budanova:

Profesorka T. Pečernikova (predsednica komisije), doktor medicinskih nauka, direktorka savetovališta Instituta Serbski, doktorka sa međunarodnim ugledom, psihijatar najvišeg ranga, 50 godina iskustva;

Profesor K. Kondratijev, doktor medicinskih nauka, dobitnik Nagrade za zasluge Ruske Federacije, direktor Prvog kliničkog odeljenja, 42 godine iskustva;

F. Safuanov, magistar psihologije, 20 godina iskustva;

Pukovnik A. Gorbatko, vojno-medicinska služba, glavni konsultant za forenzičku psihijatriju u Ministarstvu odbrane;

Potpukovnik G. Fastovcev, vojno-medicinska služba;

G. Burnjaševa, psihijatar.

Zašto se sud obratio profesorki Pečernikovoj da skrpi politički osetljiv ekspertski izveštaj koji će odgovarati vlastima?

Verujem da je takav izbor bio daleko od nasumičnog, jer se u Rusiji tako nešto prosto ne događa. Tako se radilo i u sovjetska vremena. Aveti komunizma, njegove najstrašnije aveti ponovo su sa nama. Ono što sledi pokazaće da se u vreme predsednika Putina užasna praksa političke-psihijatrije-po-naređenju vratila u našu svakodnevicu, i to iz neočekivanog pravca.

Za našu i vašu Slobodu!

Dana 25. avgusta 1968. bile su čuvene demonstracije na Crvenom trgu u Moskvi. Sedmoro ljudi je došlo na trg i razvilo parole na kojima je pisalo “Za našu i vašu Slobodu!“ i “Sram vas bilo, okupatori!” Među tih sedmoro bila je i Natalija Gorbanevska, pesnikinja, novinarka i disidentkinja koja je tom prilikom gurala kolica sa bebom. Na ovaj način su, u zemlji u kojoj niko nije protestovao veoma dugo, istupili ljudi koji su želeli da iskažu protest protiv invazije sovjetskih trupa na Čehoslovačku.

Demonstracije “Sedmorke” potrajale su samo nekoliko minuta, a onda su ih pohapsili agenti KGB-a u civilu, koji su bez prestanka patrolirali Crvenim trgom. Sud je kasnije osudio dve osobe i poslao ih u radne logore, jednu je poslao u psihijatrijsku bolnicu, a tri u izgnanstvo. Gorbanevska je najpre puštena zato što je dojila bebu. Ponovo je uhapšena 24. decembra 1969, jer nije prestala da se bori za ljudska prava.


Tada je Tamara Pečernikova prvi put udarila svoj pečat na život naše zemlje. Po nalogu KGB-a, Pečernikova je ispitivala Gorbanevsku u istom tom Institutu Serbski u kojem je tri decenije kasnije pregledan i Budanov. Pečernikova je proizvela medicinsku presudu koju je KGB i zahtevao: “šizofrenija”. Ja bih rekla da je svako ko je razvijao parole na Crvenom trgu protestujući protiv ruskih tenkova na ulicama Praga zaista morao biti lud.

Još jedna KGB-ova dijagnoza koju je Pečernikova 1969. overila bez razmišljanja bila je da je Gorbanevska opasna po društvo i da se mora na neograničeno vreme poslati na obavezno lečenje u specijalizovanu psihijatrijsku bolnicu.

Natalija Gorbanevska, osnivač i prvi izdavač tajne Hronike tekućih događaja, samizdat-biltena sovjetskih aktivista za ljudska  prava,  provela je surove zatvoreničke godine u Specijalizovanoj bolnici za mentalne bolesti u Kazanu. Bila je tamo zatvorena od 1969. do 1972, a 1975. je emigrirala sa izraelskom vizom. Danas živi u Francuskoj.

“Sećate li se imena Pečernikova?”, nedavno sam upitala Nataliju Gorbanevsku.

“Naravno da se sećam.”

“Kako je sprovedeno vaše ispitivanje?”

Zločinačka naređenja

“Bilo je, najblaže rečeno, pristrasno. Unapred su bili odlučili da me proglase šizofreničarkom. KGB im je naložio da me pošalju u specijalizovanu psihijatrijsku bolnicu, i svi oni su, uključujući i Pečernikovu, učinili ono što im je naređeno. Znali su da sud neće tražiti proveru dijagnoze, tako da se nisu gnjavili iznošenjem ekspertskih otkrića. Na primer, napisali su ’povremeno nelogično razmišljanje’. Kako se to manifestuje? Ni reči o tome. ’Gorbanevska pokazuje abnormalnosti u mišljenju, emocionalne i kritičke sposobnosti tipične za šizofreniju.’ Kakve abnormalnosti? Ni reči. A ta je rečenica apsolutno ključna, zato što je u zaključku koji je usledio neposredno nakon nje rečeno da je prisilno lečenje neophodno. Za mesec dana koliko su me pregledali, nisu mi postavili nijedno jedino pitanje o mojoj poeziji, iako sam pesnikinja. Kao da to nije postojalo.

Mislila sam da mogu da mi prikače megalomaniju zato što umišljam da sam pesnikinja, ali nije se desilo ništa slično. Sada je očigledno zašto nije. Simptomi ’emocionalne zakržljalosti i hladnoće’ kao posledica šizofrenije onemogućili bi pisanje poezije. ’Pacijent svojom voljom stupa u razgovor. Ponaša se smireno. Smeši se.’ Što je apsolutno tačno, ali kako me je skupo koštala ta smirenost! Znala sam da moram da ostanem smirena i da im ne dam osnova da izmišljaju simptome, ali je na kraju ta moja smirenost iskorišćena kao simptom i pojavila se u izveštaju kao ’... ne pokazuje zabrinutost za svoju budućnost niti za sudbinu svoje dece’. Naravno da sam bila zabrinuta za svoju decu, ali nisam nameravala da to podelim sa psihijatrima KGB-a.

Izveštaj se nastavlja: ’Ne odriče se svojih dela. Nepokolebljivo veruje u ispravnost svojih postupaka. Kaže da je to uradila kako se u budućnosti ne bi osećala krivom pred svojom decom.’ Do dana današnjeg se nisam odrekla svojih dela, i dalje verujem u ispravnost svojih postupaka, a moja deca su ponosna na ono što sam učinila. Evo još malo: ’Ne postoji kritička svest o situaciji.’ Psihijatri su, računajući tu i Pečernikovu, smatrali da bi me trebalo proglasiti poremećenom zbog toga što mislim svojom glavom umesto da se oslanjam na nekog drugog.

Moram da ukažem na to da sam se, tokom mesec dana koliko je trajao pregled, sretala samo sa Pečernikovom i Martinjenkom, doktorom. Sva ’zapažanja’ koja su obezbedila osnovu za konačne zaključke eksperata bila su isključivo njihova. Verujem da su bili savršeno svesni pogrešnih tumačenja i izvrtanja činjenica, ali to ih nije sprečilo da obave zločinački zadatak koji im je poveren. Pečernikova ima dugu istoriju izvršavanja zločinačkih naređenja. Verujem da je rad u Institutu Serbski nepopravljivo potkopao i narušio ljudskost i profesionalni integritet ovih psihijatara. ...”

Psihijatrijski zatvor

“Kako se sve to završilo po vas? Koliko ste vremena proveli u specijalizovanoj bolnici za mentalne bolesti?”

“Dve godine i dva meseca. Nazvala bih to psihijatrijskim zatvorom. Provela sam devet i po meseci u najgoroj bolnici, onoj kazanskoj. Odveli su me u Kazan pravo iz zatvora Butirka u Moskvi, u januaru 1971. Onda su me 1972, i to ponovo preko Butirke, poslali nazad na Institut Serbski na dalje posmatranje. Tamo sam provela još tri meseca. Ipak, nije najznačajnija bila dužina prisilnog lečenja neurolepticima.

Terapija haloperidolom bila je već duže vreme poznata kao vid mučenja. Haloperidol je korišćen u kliničkoj praksi za lečenje delirijuma i halucinacija. Ja nisam imala ni jedno ni drugo, osim ako moja gledišta ne smatrate deliričnim. Inače, haloperidol se daje mesec dana, a onda se napravi pauza za oporavak, zato što je jedna od nuspojava tog leka pojava Parkinsonove bolesti. E, pa meni su davali haloperidol devet i po meseci bez ikakve pauze. Kada su me iz Kazana vratili u Institut Serbski i ponovo počeli da mi daju haloperidol, Pečernikova je rekla: ’I sami znate da ćete morati da nastavite da uzimate haloperidol.’ Kakav licemer!”

“Šta se zatim dogodilo?”

“Emigrirala sam u Pariz. Bilo je mnogo smeha tokom mojih kasnijih susreta sa francuskim psihijatrima nakon što su pročitali izveštaj o mom lečenju koji je sastavio Institut Serbski. Jedan od njih mi je rekao: ’Zaista moramo da odemo tamo i da učimo od ovih sovjetskih psihijatara: iz njihovih se dijagnoza može zaključiti da pred sobom imamo čudesan slučaj nekoga ko je izlečen od šizofrenije’.”

Slučaj Gorbanevske bio je među prvim slučajevima takozvane “psihijatrijske represije” protiv disidenata u SSSR-u.

Buduća spasiteljka pukovnika Budanova doživela je svoj vrhunac sedamdesetih godina, što je u Rusiji bio užasan period u kojem je komunistički režim vodio rat za smanjenje broja disidenata. Tada smo već dobili savršeno respektabilan Ustav, a KGB je odmeravao svoje postupke u ratu protiv disidenata kako ne bi izazvali proteste. Drugim rečima, svakoga koga su mogli proglašavali su mentalno bolesnim zahtevajući obavezno lečenje u specijalizovanim bolnicama.

“Opasan po društvo”

Ljudmila Aleksejeva, poznata disidentkinja i borac za ljudska prava u sovjetskim vremenima, bila je primorana da emigrira u SAD zbog političkog progona. Danas je predsednica Međunarodnog helsinškog odbora. U svojoj Istoriji disidentstva u SSSR-u piše da je samo 1971. godine, “kod ne manje od dvadeset četiri, od ukupno osamdeset pet osoba proglašenih krivim za politička dela postavljena dijagnoza neke mentalne bolesti, što je gotovo trećina”. Oni koji nisu mogli da budu proglašeni poremećenima, proglašeni su krivima za klevetanje sovjetskog režima, a i tu je Pečernikova više puta bila pri ruci.

Na primer, u leto 1978. Aleksandru Ginzburgu bilo je suđeno za klevetanje sistema. Tamara Pečernikova je bila prisutna na suđenju kao svedok optužbe.

Ginzburg je bio jedan od najpoznatijih sovjetskih disidenata, novinar, član moskovkog Helsinškog odbora, izdavač samizdat-časopisa za poeziju Sintaksa, i od 1975. do 1977. prvi upravnik Društvenog fonda za pomoć političkim zatvorenicima i njihovim porodicama, koji je Solženjicin osnovao novcem od svoje knjige Arhipelag Gulag. Između 1961. i 1969. Ginzburg je zbog svojih aktivnosti u tri navrata osuđivan na boravak u radnom logoru, a 1978. godine bio je osuđen na osmogodišnju kaznu. Pod pritiskom sa Zapada prognan je 1979. iz SSSR-a u zamenu za sovjetske špijune uhapšene u SAD. Nakon toga dugo je živeo u Francuskoj i umro je u Parizu 2002. od bolesti koju je zaradio u sovjetskim radnim logorima.

Evo šta mi je Arina Ginzburg, Aleksandrova žena i saborac u disidentskoj borbi, ispričala o atmosferi na njegovom suđenju, koje je održano u Kalugi, gradiću u centralnoj Rusiji:

“Tokom suđenja su ga kljukali neurolepticima, tako da bi prosto izgubio svest u sudnici. Neprestano su mu davali injekcije. Nije izgledao dobro. Jedva da je mogao da govori i nosao je okolo jastučnicu punu knjiga zato što je odbio advokata i branio se sam. Imao je dugu sedu bradu. Počeo bi da govori nesuvislo; gubio je koordinaciju. Zamolio bi za dozvolu da sedne, a kad mu to ne bi dozvolili, onesvestio bi se. Doduše, prestali su odmah nakon presude. Tada su prestali da mu daju injekcije.”

A evo i navoda iz sudskog zapisnika sa tog suđenja: “U vezi sa prilogom br. 8 (članak iz Hronike tekućih događaja od 12. oktobra 1976), Pečernikova, direktorka savetovališta Instituta Serbski, i Kuzmičeva, psihijatar u Psihijatrijskoj bolnici br. 14 u Moskvi, unakrsno su ispitane. Izjavile su da u SSSR-u ne postoji zloupotreba psihijatrije.”

Evo odlomaka iz “priloga br. 8”, koji je Pečernikova osporila: “Nedavno je grupa za nadzor nad primenom Helsinškog sporazuma predložila Vrhovnom Sovjetu SSSR-a i Kongresu SAD da oforme zajedničku komisiju radi identifikovanja slučajeva zloupotrebe psihijatrije. U propratnom dokumentu grupa izveštava o nedavnim slučajevima psihijatrijske represije za koje je saznala. Pjotr Starčik, kantautor, odveden je 15. septembra uz pomoć policije u psihijatrijsku bolnicu Stolbova (zloglasnu sovjetsku psihijatrijsku bolnicu Beli stubovi, po funkciji sličnu Institutu Serbski). Starčiku se već daju velike doze haloperidola. Beleška prilikom prijema Pjotra Stračika: ‘O.D. (Opasan po društvo), obavezno lečenje u bolnici u Kazanu po članu 70 (antisovjetska agitacija i propaganda). Otpušten 1975. U skorije vreme pisao pesme sa antisovjetskim sadržajem i izvodio ih u svom stanu pred 40 do 50 osoba. Lucidan tokom pregleda. Ne poriče komponovanje pesama. Kaže: ‘Imam sopstveni pogled na svet.’”

“Sledeći put će dobro razmisliti pre nego što podnese žalbu”

Eduard Fedotov, sveštenik u Pskovu. Došao je Moskvu kada je čuo za progone pravoslavnih hrišćana. Fedotov je uhapšen i poslat u Psihijatrijsku bolnicu br. 14. I dalje je tamo. Nadežda Gajdar je 7. maja 1976. podnela žalbu tužilaštvu SSSR-a (na koje je upućena od strane prijemnog odeljenja Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza). Policija ju je uhapsila i odvela u Psihijatrijsku bolnicu br. 13, gde su joj odmah ubrizgali largaktil. Direktorka odeljenja 2 L, I. Fjodorova, je izjavila: ‘Držaćemo je ovde neko vreme kako bi prestala da se žali, a onda ćemo je preko specijalizovanog prijemnog centra poslati u Kijev. Oni će je tamo kratko zadržati. Sledeći put će dobro razmisliti pre nego što podnese žalbu.’”

U svetlu takvih informacija, dr. Pečernikova je izjavila pred sudom da u SSSR-u ne postoji zloupotreba psihijatrije.

Aleksandar Ginzburg proglašen je krivim za klevetu i agitaciju protiv sovjetskog sistema. Za Ginzburga je ishod bio osam godina u zatvorima i radnim logorima, tuberkuloza i gubitak jednog plućnog krila i četvrtine drugog. Poslednjih godina života bio je 16 sati dnevno vezan za bocu sa kiseonikom. Zdravlje mu je bilo potpuno uništeno.

Da bismo razumeli šta se danas dešava u Rusiji, moramo da budemo svesni ne samo činjenice da je politička psihijatrija sa naručenim dijagnozama ponovo oživljena, već da shvatimo i kako to funkcioniše.

U dosjeima gotovo svih slučajeva Pečernikove, od Gorbanevske i Ginzburga do Budanova, nalazimo motiv potrage za pravdom u društvu. Danas se ove reči koriste u potpuno drugačijem kontekstu. U sovjetska vremena Pečernikova je dokaze o potrazi za pravdom u društvu smatrala simptomom mentalne bolesti opasne po društvo. Danas smatra da se  brutalno ubistvo može opravdati potragom ubice za pravdom u društvu. Pukovnik je bio ophrvan osećajem krivice zbog pogibije svojih drugova od snajpera. Stoga je po Pečernikovoj razumljivo što je ubio ženu.

Da li je puka slučajnost što se baš Pečernikova pojavila kako u slučaju Ginzburga tako i u slučaju Gorbanevske?

6.000 službenika KGB-a/FSB-a došlo je na vlast zajedno sa Putinom

Sledeće pitanje je da li je puka slučajnost to što se Pečernikova pojavila i u Budanovljevom slučaju.

KGB/FSB poslednjih 30 godina zna da se na Pečernikovu mogu osloniti. Bila je u senci u vreme Gorbačovljevog “poznog demokratskog” perioda i pod Jeljcinom, a onda je oficir KGB-a sa dvadesetogodišnjim stažom postao predsednik. Nakon Putinovog uspona na vlast,  svaki zamislivi budžak i pukotina popunjeni su ljudima iz KGB-a.

Informacija iz nezavisnih izvora (nikog ne iznenađuje što informacija iz zvaničnih izvora ni nema) kaže da je više od 6.000 službenika KGB-a/FSB-a došlo na vlast zajedno sa Putinom te da sada zauzimaju najvažnije kabinete u zemlji. Imaju ključne položaje u ključnim ministarstvima: u predsedničkom kabinetu (dva zamenika, šefovi kabineta i  odeljenja za informisanje); u Savetu za nacionalnu bezbednost (zamenik sekretara); u administrativnom aparatu Vlade, u ministarstvima odbrane, spoljnih poslova, pravde, nuklearne industrije, finansija, unutrašnjih poslova, u Ministarstvu za štampu, televiziju, radio i masmedije; u Odboru za carine i porez na promet; u Ruskoj agenciji za nacionalne rezerve; u Odboru za finansijski oporavak – i tako redom.

Loša anamneza, poput raka, teži da se obnovi, a postoji samo jedan radikalan lek: blagovremena terapija kako bi se uništile smrtonosne ćelije. Mi to nismo uradili. Izvukli smo se iz SSSR-a u “novu Rusiju” i dalje zaraženu našim sovjetskim stenicama. Da se vratimo našem centralnom pitanju: da li je vaskrsenje profesorke Pečernikove u Budanovljevom slučaju puka slučajnost? A da li je povratak tajne policije na vlast u našoj zemlji slučajnost?

Nije. Ljudi su 2000. godine govorili: “Pa šta ako je Putin počeo u KGB-u, u sovjetsko doba? Srediće se kad stupi na dužnost.”

A već tada je bilo kasno. Sada smo okruženi ljudima kojima Putin i njegovi prijatelji veruju. Nažalost, oni veruju samo sebi sličnima. Rezultat toga je da su u strukturama vlasti u novoj Rusiji građani koji pripadaju jednoj posebnoj tradiciji, kod kojih preovladava represivni mentalitet i njemu odgovarajući načini rešavanja problema u državi.


Pečernikova je kako otelotvorenje te tradicije tako i mehanizma za njeno ovekovečenje. Za dve decenije koje je provela “braneći sovjetski društveni i državni sistem” uspostavila je mehanizam kontrole medicinske nauke, oblikujući psihijatriju tako da se uklapi u potrebe bezbednosnog aparata države. Danas, više od deset godina nakon urušavanja vidljive strukture sovjetskog sistema, ona i njene specijalne veštine postale su potrebnije nego ikad.

Ovo nisu apstrakcije nekakve političke teorije. Doprinos Pečernikove Budanovljevom slučaju imao je životne posledice po stvarne ljude, baš kao i sedamdesetih i osamdesetih godina.

Hoće li Budanov biti oslobođen ili ne, bilo je od suštinskog značaja za ceo naš sistem a ne samo za vojsku koja je u Čečeniji postala instrument političke represije. Vojska je očekivala presedan od suda u Rostovu na Donu. Da li i dalje može da nastavi da se ponaša kao Budanov?

Pečernikova, koja je rekla: “Samo napred”, obezbedila je i sudiji Kostinu municiju da po zakonu kaže isto to: “Samo napred.”

Signal je sigurno tako shvaćen i u Čečeniji, gde su oficiri nastavili baš tamo gde je Budanov stao. Mogli bismo da navedemo dovoljno primera za još jednu knjigu.

Prošlo je više od godinu dana. Dokumentacija u Budanovljevom slučaju uvećaće se za još tri ekspertska izveštaja. Zaključci Pečernikove biće odbačeni kao neodrživi. Vrhovni sud će naložiti novo suđenje u ovom slučaju, a novopostavljeni vojni sud u Rostovu na Donu naručiće nove izveštaje. Tužilac Nazarov, koji je aktivno branio optuženog, biće uklonjen sa scene. Pravda je počela da izviruje iza tmurnih oblaka.

A Pečernikova? Da li je kažnjena?

Naravno da nije! Ostavljena je na svom mestu.

Izveštaj koji “oslobađa” Budanova

Hajde da se sada okrenemo dokazima koje je Pečernikova ignorisala: tim podvodnim stenama u Budanovljevom slučaju.

Poslednje noći svog mladog života, nesrećna Elza Kungajeva nije bila samo brutalno zadavljena, već i silovana. Evo navoda iz forenzičkog izveštaja: “Mesto zakopavanja tela nalazi se u šumi 950 metara udaljenoj od komande tenkovskog puka. Telo nage žene umotano je u karirano ćebe. Telo leži na levoj strani, noge su priljubljene uz stomak, ruke savijene u laktovima i priljubljene uz gornji deo tela. Međunožje u oblasti spoljnih genitalnih organa umrljano je krvlju, a i na ćebetu na tom mestu ima fleka od krvi. Forenzički pregled tela Kungajeve obavljen je 28. marta 2000, obavio ga je kapetan V. Ljanenko, direktor medicinskog odeljenja 124. laboratorijsko-medicinske službe. … Na himenu ima povreda u vidu radijalnih linearnih poderotina. U prorezu između guzova ima osušenih tragova crvenkasto-tamnosmeđe boje. Dva centimetra od analnog otvora postoji poderotina sluzokože… Poderotina je puna zgrušane krvi, koja ukazuje na to da je nastala ante mortem. Na strani ćebeta okrenutoj prema telu nalazi se vlažna mrlja tam
nosmeđe boje koja liči na krv.

Uz telo je pronađeno sledeće: 1. Bluza, vunena. Zadnji deo pocepan (isečen) celom dužinom. … 5. Gaćice, nošene. Uzimanje uzoraka radi forenzičke obrade nije izvršeno usled nedostatka odgovarajućih uslova za njihovo čuvanje i konzerviranje. … Poderotine na himenu i sluzokoži rektuma … nastale su usled umetanja tupog, tvrdog predmeta (jednog ili više). … Moguće je da je takav predmet bio nabrekli penis (u erekciji). Mogla je, međutim, da bude i drška male alatke za kopanje. …”

Od samog početka istrage Budanov je kategorički poricao silovanje. Neko je, međutim, očigledno silovao Elzu Kungajevu, i to pre nego što je ubijena. Pošto je poslednjeg sata Elzinog života Budanov bio sam sa njom, i pošto je dozvolio svojim vojnicima da uđu u njegove prostorije tek nakon njene smrti, jedan zaključak izgleda neizbežan.

Tokom preliminarne istrage izvršene su dve forenzičke analize. Kad je sud prionuo na “pranje” Budanova, naručio je treći medicinski izveštaj iz istih razloga iz kojih je naručen novi psihijatrijski izveštaj od Instituta Serbski: da bi se došlo do zaključaka koje su vojni establišment i Kremlj želeli da čuju te da oficir odlikovan sa dva ordena za hrabrost ne bude slučajno prikazan kao silovatelj.

Prema trećem izveštaju, koji protivreči svemu onome što je prvi ispitivač video svojim očima, “poderotine na himenu i sluzokoži rektuma nastale su post mortem kada je sposobnost povlačenja karakteristična za živo tkivo bila u potpunosti izgubljena”. Drugim rečima, neko jeste zlostavljao ovu devojku, ali to sasvim sigurno nije bio Budanov. Imao je alibi. Nakon što ju je ubio, otišao je mirno na spavanje.

Da bi ovo delovalo još verovatnije, obilno krvarenje koje je Ljanenko video protumačeno je na sledeći način: “… prisustvo mrlja krvi u predelu spoljnih genitalnih organa ne protivreči zaključku koji govori o post mortem poreklu ovih povreda…” Ovi “ispravni” stručnjaci posredno su potkrepili svoje zaključke prethodnim izveštajem: “Zbog neobjašnjive odluke ispitivača da ne sakupi materijal za forenzičku histološku analizu nismo u stanju da donesemo preciznije zaključke u ovom trenutku.” U ratnoj zoni, gde ne postoji mogućnost da se čuvaju histološki uzorci, odsustvo neoborivih dokaza ojačalo je pukovnikov alibi... Bez histološke analize, kao što su u horu tvrdili najnoviji patolozi, bilo kakav pokušaj da se dokaže silovanje, kao i to da ga je počinio Budanov, bio je osuđen na propast.

Drugim rečima, nije bilo silovanja.

Ovaj izveštaj koji “oslobađa” Budanova potpisali su:

I. Gedigušev, dr. Sci. med, nagrada za zasluge, zamenik direktora Nacionalnog centra za forenzičku medicinsku analizu Ministarstva zdravlja;

A. Isajev, sci. Med. cand, direktor odeljenja za kompleksne analize istog tog centra, ekspert najviše kategorije;

O. Budjakov, sci. Med. cand, nagrada za zasluge, konsultant za forenzičku medicinu na odeljenju za kompleksne analize istog tog centra.

Oni su očigledno umislili da su njihovi napori uklonili mrlju sa uniforme Vojske Rusije. Sa jakne možda i jesu, ali ne i sa pantalona.

Zemlja je saosećala sa pukovnikovom ženom

Pošto se Budanovljev slučaj vukao preko tri godine, nisam mogla da poverujem kakve su bile reakcije ruskih žena. Mi predstavljamo više od polovine stanovništva, te bi makar zbog te većine rusko javno mnjenje moralo da prezire i mrzi silovatelja? Izgleda da nije tako. Desetine miliona Rusa imaju kćeri te bi, makar zbog toga ako ni zbog čega drugog, morali da razumeju tugu porodice Kungajev i da se sa njom identifikuju. Ponovo, izgleda da nije tako.

Intervju sa Budanovljevom ženom emitovan je na televiziji. Brbljala je koještarije o tome kako njen jadni muž mora da trpi sva ta ispitivanja i suđenje, i o njihovoj maloj kćeri koja je umorna od čekanja da se tata konačno vrati kući. Zemlja je saosećala sa pukovnikovom ženom, a ne sa Kungajevima koji, koliko god da čekali, više nikada neće videti svoju kćer.

Kada su eksperti 2002. prihvatili da je Budanov bio privremeno neuračunljiv u trenutku kad je počinio ubistvo, bio je opran od ubistva. Nikakva oluja gnušanja nije prohujala zemljom. Nisu održane nikakve demonstracije, čak ni ženskih organizacija. Nijedan borac za ljudska prava nije izašao na ulicu. Rusija je smatrala da je ono što se dogodilo bilo sasvim u redu. Izveštaj “koji oslobađa” pukovnika pokrenuo je talas ratnih zločina u Čečeniji, koje su počinili vojnici iskoristivši kao pokriće katastrofalnu situaciju i surovost pokazanu na obe strane.

Kroz celu 2002. nastavljeno je “čišćenje terena” u Čečeniji, masovno i krajnje brutalno. Sela su opkoljavana, muškarci su odvođeni, žene su silovane. Mnogi su ubijeni, a još više ih je nestalo bez traga. Odmazda je postala opravdanje za ubistvo. Sam Kremlj je ohrabrivao linčovanje – oko za oko, zub za zub. Otkrili smo da se krećemo unazad, od stagnacije pod Brežnjevom do krajnje Staljinove proizvoljnosti. Zastrašujuće je bilo to što smo verovatno imali vlast kakvu smo i zaslužili.                                                        

Pravosudna maskarada

Budanovljeva završna reč bila je zakazana za 1. jul 2002, što je ukazivalo na to da će ova pravosudna maskarada uskoro biti privedena kraju. Roditelji Elze Kungajeve napustili su sudnicu sa svojim advokatima, pošto nisu mogli da podnesu izopačeno klevetanje moralnosti i skrnavljenje prava. Pukovnikove pristalice i kolege larmale su ispred sudnice očekujući da će za nekoliko dana sa Budanovim ispijati votku u čast njihove zajedničke pobede.

U tom trenutku nešto se dogodilo u državnom vrhu. Budanovljeva završna reč iznenada je otkazana. Presuda, koja se očekivala 3. jula, nije izrečena. Na opšte iznenađenje, proglašena je pauza u suđenju do početka oktobra, a Budanov je ponovo vraćen u Moskvu, nazad u Institut Serbski radi narednog, do sada četvrtog, medicinskog izveštaja. Šta se događalo?

Imamo malo pouzdanih informacija o tome u kojem pravcu je u to vreme duvao vetar u Kremlju, tako da možemo da se pouzdamo samo u nagađanja i zaključke izvedene iz toga. Znamo da je nemački Bundestag vršio snažan pritisak na Putina, šaljući pisma i apele adresirane na njega lično. Kancelar Šreder se na samitima raspitivao o tome zašto su oni koji sude ratnom zločincu Budanovu izgleda zainteresovani samo za to kako da ga oslobode. Izvori iz predsednikovog kabineta kažu da nije dobio odgovor ni na jedno pitanje.

Ne bi trebalo da budete iznenađeni. U našoj zemlji, sa njenom vizantijskom tradicijom servilnosti, takve trivijalnosti su sasvim dovoljne da izmene tok istorije.

Suđenje je nastavljeno 3. oktobra. Glavna pažnja je usmena na zaključke novog psihološkog i psihijatrijskog izveštaja. Mnogi su predviđali senzaciju, ali u sudnici se sve ponavljalo.

Opet je zaključeno da je Budanov pretrpeo “privremenu patološku disfunkciju svojih mentalnih aktivnosti”, te je stoga presuda bila u potpunosti predvidljiva: neće snositi krivičnu odgovornost, a sud će insistirati na psihijatrijskom lečenju o čijem će trajanju odlučiti lekari koji ga budu lečili. Glavni princip je ostao isti: Budanov će izbeći kaznu.

Ovakva presuda je i izrečena 31. decembra 2002. To je poseban dan u Rusiji. Tog dana gotovo niko nije na poslu, a malo je ljudi koji razmišljaju o bilo čemu ozbiljnom. To je gotovo religijski festival kada se čak i ostaci građanskog društva ali i demokratski, pa samim tim antibudanovski naklonjeni članovi parlamenta, ne uzbuđuju ni oko čega jer slave Novu godinu.

Dan je odlično odabran. Nije bilo reakcije na presudu. Nakon 31. decembra, Rusija se prepušta dvema nedeljama praznovanja bez razmišljanja o bilo čemu, kada se na televiziji prikazuje samo beskrajan niz gala-koncerata, a novine uopšte ne izlaze.

Advokati Kungajevih su se, naravno, žalili. Želeli su da obore presudu, ali, istinu govoreći, nisu bili preterano optimistični.

Kao što je Abdulah Hamzajev izjavio odmah nakon što je presuda izrečena, sve nade je polagao u Evropski sud za ljudska prava u Strazburu a ne u ruski pravosudni sistem, i žalba Vrhovnom sudu uložena je uglavnom zato što je to bilo neophodno da bi se, nakon iscrpljivanja svih domaćih pravnih lekova, mogla uložiti žalba sudu u Strazburu.

Ispostava predsednikovog kabineta

A onda: senzacija! Početkom marta 2003. Vojno odeljenje Vrhovnog suda nenadano je ukinulo presudu, ukazalo na sve neregularnosti i naložilo novo suđenje. Istraga se morala vratiti na početak i to pred istim Okružnim vojnim sudom u Rostovu na Donu, ali sa novim sudijom.

Na ruskoj političkoj mapi Vrhovni sud je dugo bio puka ispostava predsednikovog kabineta a nikako najviša instanca nezavisne sudske vlasti. Ovo je moglo da znači samo jedno: vetar u Kremlju je potpuno promenio smer, a predsednik je okrenuo leđa pravilu po kojem je ruski oficir koji se bori u Čečeniji uvek u pravu. Ponovo je, kao i u proleće 2000, Putin pokušao da se u javnosti prikaže kao pobornik “diktature prava”.

Predizborna predsednička kampanja, zakazana za 2004. godinu, samo što nije počela. Putinova partija Jedinstvena Rusija, čiji je generalni sekretar, mada se to kosilo sa zakonom, bio ministar unutrašnjih poslova Boris Grizlov, jednostavno je morala da pobedi na parlametnarnim izborima u decembru 2003. Već se uveliko radilo na glavnim sloganima za obe ove kampanje, i Putinovu i Jedinstvene Rusije. Glavni slogan je bio “Zakon iznad svega”.  

Sud u Rostovu na Donu ponovo je zasedao. Pukovnik je bio drugi čovek. Gotovo da nije bilo tragova onog bezobraznog neotesanca koji je pljuvao sudiju i neprestano vređao roditelje devojke koju je ubio. Žalio se da su ga izdali. Bio je veoma nervozan. Tražio je suđenje sa porotom, ali je odbijen. Prestao je odgovara na pitanja, stavio vatu u uši i sedeo na optuženičkoj klupi i nešto čitao. Na stolici namenjenoj sudiji sedeo je pukovnik Vladimir Bukrejev, zamenik predsednika Okružnog vojnog suda. Prvi put za dve godine na unakrsno ispitivanje pozvani su i svedoci oštećene strane. To je bio revolucionarni pomak.

Prvi je saslušan general Gerasimov. On je izjavio da Budanov, kao komandant tenkovskog puka, dakle kao predstavnik Ministarstva odbrane, a ne Ministarstva unutrašnjih poslova, nije imao pravo da proverava selo Tangi-Ču, niti da ide u potragu za snajperistkinjom. Potraga za članovima IAF i njihovo hapšenje spadalo je u nadležnost tužilaštva, agenata FSB-a i policije. Osim toga, general Gerasimov je izjavio da puk nije dobio naređenje da sprovodi istražne operacije u februaru-martu 2000. Sam Budanov “nije imao prava da proverava pasoše i prebivališta u naseljenim mestima, niti je imao prava da tamo prikuplja obaveštajne podatke”...

Budanov je bez ikakve sumnje dobio ono što je zaslužio. Čak i ako je to rezultat predizbornog manevrisanja i oportunističke političke intrige, čovek može samo s dobrodošlicom da dočeka presudu, a takvih je bilo malo u Rusiji. Sud Severnokavkaske vojne oblasti i zamenik predsednika tog suda, pukovnik Vladimir Bukrejev, pokazali su veliku hrabrost. To je sigurno bilo plivanje protiv struje. Većina u vojnom vrhu, i praktično čitav oficirski korpus, a naročito oni iz kavkaske oblasti, kategorički su odbacivali presudu. Veoma razjareni, bili su uvereni da je Budanov platio samo zato što je časno branio svoju otadžbinu. Desetogodišnju kaznu i ražalovanje Budanova shvatili su kao ličnu uvredu.

Hajde da se podsetimo da je ruski vojni sud u svakom slučaju deo vojnog, a ne pravosudnog sistema. Čin, stan i unapređenje Vladimira Bukrejeva zavise od Ministarstva odbrane i štaba Severnokavkaske vojne oblasti. Stoga je to što je Bukrejev proglasio Budanova krivim bio hrabar čin jer je njime, istovremeno, i samom sebi i rekao kaznu.

Koliko god dramatični bili sukobi oko Budanovljevog slučaja, priča o njegovoj osudi ipak je samo izuzetak. Političke okolnosti iznele su njegov slučaj na svetlost dana i dovele ga u žižu interesovanja javnosti, što je imalo značajne političke posledice, koje su na kraju primorale vlast da sudu dâ dozvolu da osudi Budanova. Sve se dogodilo potpuno slučajno. Na svim ostalim suđenjima za ratne zločine na kojima su optuženi bili pripadnici ruskih federalnih snaga, opužbe su bile zamrznute, a službe bezbednosti su se naprezale do krajnjih granica samo da bi omogućile zločincima da izbegnu kaznu, čak i kada se radilo o zaista čudovišnim zločinima.

(U sljedećem nastavku: Putinova nova-stara nomenklatura uzdigla je korupciju na nivo koji bi bio nezamisliv i pod komunistima i pod Jeljcinom)
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*