U ratu zakoni ćute

Putinova Rusija (II)

Piše: Ana Politkovska      28.07.2017

Ruska novinarka Ana Politkovska ubijena je 7. oktobra 2006. godine dok je ulazila u svoju zgradu u Moskvi. Bila je među malobrojnim novinarima koji su istraživali i pisali o dešavanjima tokom i nakon rata u Čečeniji. Pri tome je Politkovska raskrinkavala Putinov sistem kroz pisanje o načinima na koje rade vojska, obavještajna služba, policijske agencije, pravosuđe – svi u službi samo jednog šefa: Putina. Njene ubice su uhvaćene i osuđene, no nikad se nije saznalo ko je naredio njeno ubistvo. Peščanik je prije nekoliko godina preveo i izdao njenu knjigu Putinova Rusija u kojoj se slikovito opisuje funkcioniranje sistema kroz pojedinačne slučajeve – način na koji je ustrojena vojska koja ima svoja surova pravila i iznad je svih zakona, o metodama obavještajne službe koji se ne razliku puno od onih koje je koristio Staljin i po kojima je KGB bio dugo poznat, te o pravosuđu koje je u funkciji zaštite velikih i moćnih
Naš novi Srednji vijek, ili ratni zločinci protiv svih Rusa

U Rusiji trenutno imamo dve vrste ratnih zločinaca. Njihovi zločini su povezani sa Drugim čečenskim ratom koji je počeo u avgustu 1999, baš kad je Vladimir Putin imenovan za premijera. Taj rat – obeležje njegovog prvog predsedničkog mandata – traje i dan-danas.

Svi procesi za ratne zločine imaju jednu zajedničku osobinu: njihov ishod se ne određuje po zakonskoj nego po ideološkoj osnovi. “Inter arma silent leges.” U ratu zakoni ćute. Oni koji su proglašeni krivima ne bivaju osuđeni nakon jednog zakonskog, pravosnažnog procesa, već u skladu s tim koji ideološki vetrovi duvaju iz Kremlja.

Prva vrsta ratnih zločinaca jesu oni koji su zaista ratovali. Na jednoj strani su pripadnici Vojske Rusije koji su učestvovali u takozvanoj antiterorističkoj operaciji u Čečeniji. Na drugoj strani su čečenski borci koji im se suprotstavljaju. Prvi nisu odgovarali za zločine koje su počinili; potonjima su zločini prikačeni bez mnogo osvrtanja na zakon. Prve je pravosudni sistem oslobodio optužbi čak i onda kada su postojali očiti dokazi krivice (što se retko dešava, pošto tužilaštvo obično ni ne pokušava da prikupi dokaze protiv njih). Potonji su osuđivani na najstrože moguće kazne.

Svi procesi za ratne zločine imaju jednu zajedničku osobinu: njihov ishod se ne određuje po zakonskoj nego po ideološkoj osnovi. “Inter arma silent leges.” U ratu zakoni ćute. Oni koji su proglašeni krivima ne bivaju osuđeni nakon jednog zakonskog, pravosnažnog procesa, već u skladu s tim koji ideološki vetrovi duvaju iz Kremlja
Najpoznatiji ruski slučaj jeste slučaj Budanova, komandanta 160. tenkovskog puka Ministarstva odbrane Rusije. Na dan kad je Putin izabran za predsednika, dakle 26. marta 2000, Budanov je oteo, silovao i ubio osamnaestogodišnju Čečenku Elzu Kungajevu koja je s roditeljima živela u selu Tangi-Ču, na čije obode je Budanovljev puk bio privremeno raspoređen.

Najpoznatiji čečenski slučaj jeste slučaj Salmana Radujeva. Radujev je bio proslavljeni  čečenski ratni  komandant, brigadni general koji je izvodio terorističke napade još od Prvog  čečenskog rata, kada je komandovao takozvanom Vojskom generala Dudajeva. Radujev je zarobljen 2001, osuđen je na doživotnu robiju i umro je pod nerazjašnjenim okolnostima u zatvoru sa visokim stepenom obezbeđanja Solikamsk. Solikamsk je zloglasni uralski “zatvorski grad” u Permskoj oblasti, čuven po rudnicima soli. To je bilo mesto za progonstvo još od carskih vremena. Radujev je bio simbol onih koji su se borili za oslobođenje Čečnije od Rusije.


Ima mnogo sudskih slučajeva poput njegovog; sudski procesi se po pravilu vode iza zatvorenih vrata da bi se sakrile informacije od javnosti. Potreba za time često je nejasna. Povremeno je, međutim, uz velike teškoće i u velikoj tajnosti, moguće dobiti zapisnike sa suđenja čečenskim borcima. Optuženi se proglašavaju krivima bez traćenja vremena na prikupljanje i razmatranje dokaza.

Stvarno stanje stvari kaže da su naoružani pojedinci sa maskama, kao što je uobičajeno u Čečeniji, upali u kuću Hasuhanovljevih rođaka, u kojoj je živeo sa porodicom. Odvukli su ga u nepoznatom pravcu, a da se nisu čak ni potrudili da mu podmetnu nekakvo vatreno oružje; svojeg nije imao. Federalne specijalne jedinice koje operišu u Čečeniji u potrazi za “međunarodnim teroristima” odavno su sigurne da se mogu izvući ma šta uradile
Shodno tome, nijedan pripadnik prve kategorije optuženika za ratne zločine, bilo da je Rus ili Čečen, ne dobija fer suđenje. Nakon što se izrekne kazna, čečenski borci, poslati u zabačene radne logore i zatvore, ne požive još dugo. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak i oni koji podržavaju Vladin i predsednikov rat u Čečeniji smatraju da su oni “uklonjeni” po nalogu vlasti. Gotovo niko u Rusiji ne veruje da je ruski pravosudni sistem pravedan. Gotovo svako veruje da je pravosuđe podređeno izvršnoj vlasti.

Drugu vrstu ratnih zločinaca čine pojedinci koji su se obreli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, to jest ljudi koje je pregazio točak istorije, ljudi koji nisu borci, već slučajno Čečeni, ali je trenutak takav da nekoga treba osuditi. Tipičan primer jeste slučaj Islama Hasuhanova. Sve u ovom procesu snažno podseća na Staljinove čistke, čiji je vrhunac bio 1937: iskazi su batinama izvlačeni iz ljudi, mučenjem i psihotropnim drogama slamala se volja optuženih. To je paklena staza kojom je prošla većina Čečena koji su se našli u mučionicama ne samo FSB-a, već i svih drugih bezbednosnih službi koje divljaju po Čečeniji. Ljude su mučile  pristalice pokojnog Ahmata-Hadži Kadirova, koji je, dok nije ubijen, bio na čelu promoskovske čečenske marionetske Vlade; mučili su ih u kancelarijama komandanata, mučili su ih u jamama na teritorijama vojnih jedinica, mučili su ih u samicama policijskih
stanica.

Sve to je koordinirao i vodio FSB. To su Putinovi ljudi koji uživaju Putinovu podršku i sprovode Putinovu politiku.

Staljin će uvek biti sa nama

Dosije

Islam Šejh-Ahmedovič Hasuhanov, rođen 1954. u Kirgiziji. Od 1973. služio u Sovjetskoj vojsci. Diplomirao na Višoj pomorskoj političkoj školi u Kijevu. Od 1978. služio u Baltičkoj, a od 1989. u Pacifičkoj floti. Diplomirao na Političkoj vojnoj akademiji “Lenjin” 1991. Kao podmornički oficir koji je diplomirao na vojnoj akademiji, Hasuhanov je pripadao eliti Ruske mornarice. U činu kapetana prve klase povukao se u rezervu 1998. sa položaja zamenika komandanta velike nuklearne podmornice B251. Od 1998. živeo u Groznom. Bio na čelu Vojnog inspektorata u Vladi Aslana Mashadova i Mashadovljevog operativnog štaba. U drugi brak stupio sa Mashadovljevom nećakom. Dva sina. Nije aktivno učestvovao ni u Prvom ni u Drugom čečenskom ratu, nikad se nije krio od saveznih vlasti. 20. aprila 2002. u centru Šalija hapse ga specijalne jedinice FSB-a kao “međunarodnog  teroristu” i “jednog  od  organizatora ilegalnih oružanih formacija (IAF)”. Pred Vrhovnim sudom Republike Severne Osetije-Alanije osuđen na dvanaest godina u radnom logoru sa strogim režimom.

Predistorija suđenja

Šta se dešava s čovekom nakon što ga pokupi FSB? Ne Čeka iz 1937, ne Čeka Solženjicina i Gulaga, već ova moderna, koju izdržavaju današnji poreski obveznici. Nikome nikakve činjenice nisu poznate, ali svi su uplašeni, baš kao što su i nekada bili.

I baš kao u vreme sovjetskog režima, samo u retkim slučajevima ponešto se probije na svetlo dana. Jedan od tih retkih slučajeva bio je slučaj Islama Hasuhanova.

Prema dosijeu u predmetu br. 56/17, Islam Hasuhanov je uhapšen 27. aprila 2002. u ulici Majakovskog u Šaliju i optužen je na osnovu člana 222 Krivičnog zakona Ruske Federacije “zbog posedovanja i nošenja vatrenog oružja”. To nas logično navodi na pomisao da o posedovanju tog navodnog oružja postoje i dokazi.


Stvarno stanje stvari kaže da su naoružani pojedinci sa maskama, kao što je uobičajeno u Čečeniji, upali u kuću Hasuhanovljevih rođaka, u kojoj je živeo sa porodicom. Odvukli su ga u nepoznatom pravcu, a da se nisu čak ni potrudili da mu podmetnu nekakvo vatreno oružje; svojeg nije imao. Federalne specijalne jedinice koje operišu u Čečeniji u potrazi za “međunarodnim teroristima” odavno su sigurne da se mogu izvući ma šta uradile. Ovog puta akciju su otpočele po dojavi doušnika, bile su uverene da hvataju jednog od vođa neke IAF, čija je sudbina već bila zapečaćena. Pošto nije bilo predviđeno da preživi, nikakav pištolj niti puška nisu bili zavedeni kao materijalni dokaz.

... čovek je uhapšen, nestao je, a njegova prva nedelja u pritvoru je i najužasnija. Nijedna organizacija nije odgovorna za njega, nijedna od bezbednosnih službi ne priznaje da zna bilo šta o njemu. Rođaci očajnički tragaju za njim, ali on kao da ne postoji. Za to vreme obaveštajne službe batinama izvlače iz njega sve što im je potrebno.

Hasuhanov se jedva seća ičega iz perioda između 20. i 27. aprila. Batine, injekcije, još batina, još injekcija. Ništa osim toga. U zapisniku sa suđenja deset meseci nakon te užasne nedelje stoji: “Prvih sedam dana su me držali u zgradi FSB-a u Šaliju, gde su me tukli. Od tada imam 14 slomljenih rebara, a jedno rebro mi se zabilo u bubreg.”

Zaposlenima u “pilani” dugujemo zahvalnost za to što su protivzakonito primali ove odmetnike u svoje preduzeće. Mnoge od njih spasli su sigurne smrti: kako one koji su bili na samrti, ali je agente prosto mrzelo da ih ubiju prilikom sprovođenja iz Čečenije u Osetiju, tako i one koji su bili dovedeni u pilanu da umru kako FSB ne bi morao da prlja ruke. Niko ne zna koliko je ljudi tamo umrlo tokom Drugog čečenskog rata, niti ko su oni bili
Šta su želeli da izvuku iz Hasuhanova pre no što umre od povreda? Tražili su da ih odvede do Mashadova. Posle toga je mogao da crkne. Nevolja je bila u tome što ih Hasuhanov nije odveo do Mashadova – i ni po koju cenu nije pristao da crkne, jer je kao podmornički oficir bio u najboljoj kondiciji.

Dana 30. aprila odlučeno je da se pokrene postupak protiv njega. Da bi se to uradilo, odvučen je (u to vreme javni tužilac Čečenije bio je Aleksandar Nikitin) u privremenu jedinicu za saslušavanje, u još jedno čečensko središte okruga, selo Znamenska. Ovo mesto je sa lica zemlje zbrisala žena-bomba 12. maja 2003. Nakon toga u Čečeniji je zavladalo sveopšte zadovoljstvo jer je većina osećala da je najzad sprovedena pravda. Koliko je samo ljudi mučeno i tajno zakopano u toj oblasti!

Aslan Mashadov je vođa čečenskih snaga otpora u tekućem Čečenskom ratu. Kada je 1997. izabran za predsednika Čečenske Republike Ičkerije, legitimitet su mu priznali i Kremlj i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, koja je poslala posmatrače na izbore. Međutim, Putin je 1999. proglasio Mashadova de facto smenjenim. Mashadov je odgovorio tako što je poveo pokret otpora protiv okupacije Čečnije. Od tada se nalazi na spisku najtraženijih ljudi u Rusiji.


Islam Hasuhanov je oženjen Mashadovljevom nećakom. Čuven je u Rusiji kao podmornički oficir, budući da je služio na jednoj od elitinih nuklearnih podmornica ruske mornarice. Kada mu je istekao ugovor, časno je otpušten iz službe i radio je za Ministarstvo odbrane Čečenije u vreme kada je Mashadov bio međunarodno priznat kao legitimni predsednik. Ovo nije spaslo Hasuhanova od kazne zatvora u trajanju od dvanaest godina, upravo zato što je radio za Mashadova u tom periodu. Kao što je Vrhovni sud Republike Severne Osetije-Alanije potvrdio, iskaz protiv Mashadova izvučen je iz Hasuhanova tokom preliminarnog saslušanja pomoću varvarskog mučenja. Transkript sa ovog ročišta sa priznanjem da je korišćeno mučenje nakon toga je prosleđen organizaciji Amnesti Internešenel, koja i dalje radi na ovom slučaju.
 
... čovek je uhapšen, nestao je, a njegova prva nedelja u pritvoru je i najužasnija. Nijedna organizacija nije odgovorna za njega, nijedna od bezbednosnih službi ne priznaje da zna bilo šta o njemu. Rođaci očajnički tragaju za njim, ali on kao da ne postoji. Za to vreme obaveštajne službe batinama izvlače iz njega sve što im je potrebno
Kada je stigao u Znamensku, Hasuhanov je izgledao kao smrt. Telo mu je nalikovalo vreći, ali je disao. Mučenja su se nastavila pod nadzorom Anatolija Čerepnjeva, zamenika šefa odseka za isleđivanje u upravi FSB-a u Čečeniji. Čerepnjevu je bila namenjena uloga glavnog islednika u Hasuhanovljevom slučaju, onog koji odlučuje o stepenu mučenja i usmerava proces kako bi se dobili traženi dokazi.

Iz sudskog zapisnika:

“Zašto su prema vama bile sprovedene nasilne mere?”

“Na svim saslušanjima zanimalo ih je samo to gde je Mashadov i gde je podmornica koju sam navodno nameravao da otmem. To su bila dva pitanja povezana sa nasilnim merama koje su bile preduzete protiv mene.” (...)

Čerepnjev je naporno radio na priči o otmici podmornice. FSB je krivotvorio dokumenta koja su navodno napisali čečenski borci na osnovu obaveštajnih podataka koje im je obezbedio Hasuhanov. Postojao je “radni plan čečenskih IAF da se izvede čin sabotaže na teritoriji Ruske Federacije, kao i rukom nacrtane mape baza 4. flotile nuklearnih podmornica Pacifičke flote” i “plan za izvođenje terorističkog akta na teritoriji Rusije”. Tu je, naravno, bila i korisna beleška, dodata efekta radi, da je “detaljan plan operacije tokom decembra 1995. sproveden na bazi vizuelnih i izviđačkih obaveštajnih podataka narečene oblasti od posebnog značaja za nas”. Ispod ovih reči je Hasuhanov imao da se potpiše.

Nevolja je bila u tome što nisu mogli da ga nateraju na to. FSB je počeo da ga prebija sve maštovitije, mada nije bilo mnogo toga što već nisu bili isprobali. Sada su ga, međutim, tukli zato što im remeti planove.

Jedino što je Čerepnjev naterao Hasuhanova da potpiše (da “odobri” je bio termin korišćen u presudi), budući da tada nije bio pri sebi od kombinacije bola i psihotropnih droga, bili su prazni papiri sa “naređenjima i operativnim uputstvima Mashadovu”. (...)


“A kada zbog batina više nisam bio u stanju bilo šta da shvatim ni bilo kako da reagujem, dali su mi injekcije i prebacili me u FSB u Severnoj Osetiji. Nisu hteli da me prime u tamošnju istražnu jedinicu zato što je doktor rekao da ću zbog pretrpljenih batina umreti za 48 sati. Onda sam odveden u pilanu, broj preduzeća JaN 68-1.”

“Da li vam je neko ukazao pomoć?”

”Samo sam ležao u pilani i oporavljao se tri meseca.”

Koja je to pilana? Povremeno se pominje u pričama o ljudima koji su nestali bez traga nakon čistki u Čečeniji. Neki koji su tamo dospeli i preživeli zovu je skladištem drvne građe, što je naziv još iz Staljinovih vremena; ostali je zovu pilanom. Njen zvanični naziv je Preduzeće br. JaN 68-1, i spada u nadležnost Ministarstva pravde Republike Severne Osetije.

Ono što znamo o ovoj “pilani” jeste da se tamo odvode ljudi koje su gotovo nasmrt prebili pripadnici snaga reda i zakona (prvenstveno agenti FSB-a). Preduzeće zatvara oči pred činjenicom da ovi ljudi nemaju ličnih dokumenata. To su ne-osobe, nestale bez traga nakon susreta sa federalnim snagama.

Zaposlenima u “pilani” dugujemo zahvalnost za to što su protivzakonito primali ove odmetnike u svoje preduzeće. Mnoge od njih spasli su sigurne smrti: kako one koji su bili na samrti, ali je agente prosto mrzelo da ih ubiju prilikom sprovođenja iz Čečenije u Osetiju, tako i one koji su bili dovedeni u pilanu da umru kako FSB ne bi morao da prlja ruke. Niko ne zna koliko je ljudi tamo umrlo tokom Drugog čečenskog rata, niti ko su oni bili. Za sobom su ostavili samo humke. S druge strane, znamo koliko ih je preživelo. Hasuhanov je jedan od njih. Stražar se sažalio na njega, ništa više od toga, i svaki put kad je dolazio na dužnost, donosio bi od kuće mleko za Hasuhanova.

Hasuhanov je tako još jednom preživeo, i još jednom se našao oči u oči sa Čerepnjevim. U čečenskoj upravi FSB-a imaju pravilo: ko preživi saslušanja, taj ide na sud. No, malo njih preživi, tako da su suđenja “međunarodnim teroristima” malobrojna i retka. Ipak je korisno da se odigra bar neko od njih. U okviru sveukupnog sprovođenja antiterorističke operacije smatra se poželjnim da se povremeno osudi poneki “terorista”. Zapadnjački lideri ipak s vremena na vreme postave Putinu poneko pitanje, pa on zatraži informacije od FSB-a i saveznog tužilaštva, i oni daju sve od sebe da ih obezbede. Samo, naravno, ukoliko neko preživi.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*