Pakao u 58. armiji

Putinova Rusija (I)

Piše: Ana Politkovska      25.07.2017

Ruska novinarka Ana Politkovska ubijena je 7. oktobra 2006. godine dok je ulazila u svoju zgradu u Moskvi. Bila je među malobrojnim novinarima koji su istraživali i pisali o dešavanjima tokom i nakon rata u Čečeniji. Pri tome je Politkovska raskrinkavala Putinov sistem kroz pisanje o načinima na koje rade vojska, obavještajna služba, policijske agencije, pravosuđe – svi u službi samo jednog šefa: Putina. Njene ubice su uhvaćene i osuđene, no nikad se nije saznalo ko je naredio njeno ubistvo. Peščanik je prije nekoliko godina preveo i izdao njenu knjigu Putinova Rusija u kojoj se slikovito opisuje funkcioniranje sistema kroz pojedinačne slučajeve – način na koji je ustrojena vojska koja ima svoja surova pravila i iznad je svih zakona, o metodama obavještajne službe koji se ne razliku puno od onih koje je koristio Staljin i po kojima je KGB bio dugo poznat, te o pravosuđu koje je u funkciji zaštite velikih i moćnih

Privikavanje na probadanje, prolivanje krvi i nanošenje rana živom biću. Specijalna vežba: uhvatiti u klopku živog zeca, ubiti ga tako što mu glavu udarimo o drvo, vezati zadnje noge, brzo odrezati glavu i posle udisaja, popiti krv koja je šiknula, a zatim izdahnuti. (...) Psihološki nije lako iz čista mira ubiti ni krivo ni dužno živo stvorenje, ali će (bez takve pripreme) još mnogo teže biti da se ubije mirni žitelj, koji je slučajno video našu jedinicu u neprijateljskoj pozadini. (Taras A. E, Zarucki F. D. “Obuka obaveštajca: sistem komandosa GRU”, udžbenik za obuku vojnih obaveštajaca, Harvest, 2000, str. 18-19).

Vladimir Putin

U zemlji koja ne samo štampa ovakve udžbenike, nego su ti udžbenici namenjeni i “članovima vojno-sportskih i vojno-patriotskih klubova, polaznicima škola preživljavanja u prirodi, turistima, lovcima i ribolovcima i uopšte svima koji žele da se nauče kako da savladaju bilo kakvu opasnost” (iz anotacije iste knjige) – i najgora stvar se može dogoditi. U zemlji kojom, kao predsednici ili premijeri, rukovode oficiri tajnih službi iz kojih ovakvi udžbenici izlaze u svet, najgore stvari se i događaju. Svi stanovnici takve zemlje su kao uhvaćeni zečevi, kojima će vrli obaveštajci odrubiti glavu i ispiti krv, samo ako im padne na pamet da bi to zbog nečega trebalo učiniti.

U rukama imate knjigu koja opisuje takvu zemlju i njenog vrhovnog obaveštajca. Jedan od zečeva kojima je odrubljena glava bila je i autorka ove knjige. U zemlji u kojoj oficiri tajnih službi u svojim rukama drže zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, u kojoj nema nezavisne policije, istražiteljstva, tužilaštva, u kojoj je velika većina medija pod teškom šapom vlasti, ubijanje mirnog stanovništva prolazi, naravno, nekažnjeno. Tim pre ako ubijeni zasmeta nekome od vrhovnih obaveštajaca, kome ruka neće zadrhtati. Oni su prvi uspješno prošli obuku odsijecanja glava i pijenja krvi. I sada obučavaju druge. I ne kriju kakve su im namjere.

U zemlji kojom, kao predsednici ili premijeri, rukovode oficiri tajnih službi iz kojih ovakvi udžbenici izlaze u svet, najgore stvari se i događaju. Svi stanovnici takve zemlje su kao uhvaćeni zečevi, kojima će vrli obaveštajci odrubiti glavu i ispiti krv, samo ako im padne na pamet da bi to zbog nečega trebalo učiniti
Leksika vrhovnog obaveštajca je jasna i nedvosmislena, a najgrublja je kada je u pitanju Čečenija (to mu valjda podiže popularnost kod njegovih sunarodnika). Stranom dopisniku, koji se usudio da ga pita jesu li prilikom vojnih operacija u Čečeniji bile preduzete mere da se zaštiti civilno stanovništvo, on je pred desetinama novinara odgovorio da, pošto je taj strani dopisnik očigledno zainteresovan za islamski ekstremizam, obrezivanje mu mogu obaviti i u Moskvi, a da će se moskovski obrezivači pobrinuti da dotični dopisnik više nikada ne dobije potomstvo. Poznata je i pretnja da će čečenske teroriste daviti u klozetima.

Od tada su, u vezi sa Čečenijom ili nečim drugim, pobijeni, što u sačekušama, što gasom, što podmetanjem eksploziva pod stambene zgrade, Ana Politkovska, novinarka koja je znala ko i šta joj preti, pa je o tome otvoreno govorila, i general Lebed, strateg mirovnog sporazuma posle prvog čečenskog rata, i Galina Starovojtova, poslanica ruskog parlamenta koja je život posvetila rezrešavanju međunacionalnih sukoba, i mnogi, mnogi drugi, poznati i anonimni.

Ana Politkovska je u svetu postala simbolička figura žrtve jednog brutalnog režima. Iz knjige koju držite u rukama najbolje ćete videti kakav je taj režim i zašto je njena autorka izgubila život. Knjiga je vapaj upozorenja svima koji sa Putinovom Rusijom imaju posla. Ali taj vapaj, iako glasan, iako poznat i prepoznatljiv, nailazi na malo odjeka. Delimično zato što ljudi imaju svoje brige: na primer, kod nas još uvek nije rasvetljeno ubistvo Ćuruvije, i ne samo ono. Delimično zato što takav vapaj zaglušuju prejaki poslovni interesi. Delimično zato što svoje pretnje, kako vidimo, Putin ostvaruje. Malo je onih koji su spremni da se nađu na mestu Politkovske, ili da sa Rusijom zarate zbog Gruzije, ili da se makar suoče sa perspektivom zatvorene slavine na gasovodu.

Ipak, korisno je znati u kakvom svetu živimo.

Pavle Rak

                                                                                                       ***

Ova knjiga je o Vladimiru Putinu, ali na njega gleda drugačije nego što ga obično vide na Zapadu. Dakle, ne kroz ružičaste naočare.

Zašto je teško podržati ružičastu tačku gledišta kad se suočite sa stvarnošću u Rusiji? Zato što Putin, proizvod najmračnije tajne službe ove zemlje, nije uspeo da prevaziđe svoje poreklo i da prestane da se ponaša kao potpukovnik sovjetskog KGB-a. Još je zauzet sređivanjem svojih zemljaka – ljubitelja slobode; ne odustaje od uništavanja slobode, baš kao što je radio u svojoj prethodnoj karijeri.

Ova knjiga je i o činjenici da nije svako u Rusiji spreman da podnosi Putinovo ponašanje. Ne želimo da i dalje budemo robovi, čak i ako to najviše odgovara Zapadu. Zahtevamo pravo da budemo slobodni.

Ova knjiga nije analiza Putinove politike. Ja nisam politička analitičarka. Ja sam samo jedno od mnogih ljudskih bića, lice iz gomile u Moskvi, Čečeniji, Sankt Peterburgu i drugde. Ovo su moje emocionalne reakcije, pribeležene na marginama života kakav se danas živi u Rusiji. Previše je rano za distancu koja je neophodna kada se želi nepristrasna analiza. Ja živim u sadašnjosti i beležim ono što vidim.

Vojska moje zemlje i Vojničke majke

Vojska je u Rusiji jedan zatvoren sistem, koji se ne razlikuje od zatvora. Niko ne ide u vojsku ili u zatvor osim ako država ne želi tamo da ga vidi. Kad jednom uđeš, živiš životom roba.
Gardisti iz Srbije koji će predstavljati
Srbiju na vojnoj olimpijadi u Moskvi















Svuda u svetu vojske pokušavaju da drže u tajnosti ono što rade, i možda zato o generalima govorimo kao da su pripadnici nekog međunarodnog plemena čiji je profil ličnosti isti širom planete, nezavisno od toga kojem predsedniku ili državi služe. Postoje, međutim, neke osobenosti vezane za vojsku u Rusiji, ili pre za odnose između vojske i civilnog stanovništva. Civilne vlasti nemaju kontrolu nad onim čega se dokopa vojska. Redov pripada najnižoj kasti u hijerarhiji. On je niko. On je ništa. Iza betonskih zidova kasarni oficir može vojniku da uradi šta god hoće. Slično tome, viši oficir može da uradi šta god poželi svom kolegi nižem oficiru.

Sigurno mislite da stvari ne mogu biti baš toliko loše.

I nisu uvek. Ponekad su bolje, ali samo zato što je neki humani pojedinac uveo red među sebi podređene. Jedino tada postoji tračak nade.

“Ali šta je sa vođama zemlje?”, možda ćete se zapitati. “Predsednik je vrhovni komandant i stoga je lično odgovoran za ono što se događa, zar ne?”

Nažalost, kad se dokopaju Kremlja, naše vođe ne pokušavaju da zauzdaju bezakonje u vojsci, već najčešče višim oficirima daju još veću moć. Zavisno od toga da li vođa udovoljava vojsci, ona ga ili podržava ili potkopava. Jedini pokušaji da se vojska humanizuje činjeni su u vreme Jeljcinove vladavine, u okviru programa promovisanja demokratskih sloboda. Nisu dugo potrajali. U Rusiji je opstanak na vlasti važniji od spasavanja vojničkih života, tako da je pod baražnom vatrom gneva iz Generalštaba Jeljcin podigao belu zastavu i predao se generalima.

U zemlji u kojoj oficiri tajnih službi u svojim rukama drže zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, u kojoj nema nezavisne policije, istražiteljstva, tužilaštva, u kojoj je velika većina medija pod teškom šapom vlasti, ubijanje mirnog stanovništva prolazi, naravno, nekažnjeno. Tim pre ako ubijeni zasmeta nekome od vrhovnih obaveštajaca
Putin nije čak ni pokušao. On je i sam oficir. I tu je kraj priče. Kada se prvi put pojavio na ruskom političkom radaru kao mogući vođa države, a ne nepopularni direktor opšteomražene Federalne službe bezbednosti (FSB), počeo je da izdaje proglase koji su doveli do toga da je vojska, koja je pod Jeljcinom bila oslabljena, počela ponovo da staje na noge, i jedino što joj je nedostajalo da se preporodi bio je drugi rat u Čečeniji. Sve što se od tada dogodilo u regiji severnog Kavkaza, zapravo je krenulo od ove premise.

Kada je počeo Drugi čečenski rat, vojsci su date odrešene ruke da u Čečeniji radi šta joj je volja, te su na predsedničkim izborima 2000. njeni pripadnici kao jedan glasali za Putina. Vojska je otkrila da je taj rat za nju veoma profitabilan, da je izvor ubrzanih unapređenja,  mnogih odlikovanja, i brzog pravljenja karijera. Generali u aktivnoj službi postavili su osnove za svoje karijere u politici tako da su katapultirani pravo u političku elitu. Za Putina je preporod vojske već završena priča, tvrdi kako joj je pomogao da stane na noge nakon poniženja koja je pretrpela pod Jeljcinom i poraza u Prvom čečenskom ratu

Kako je tačno Putin pomogao vojsci videćemo u pričama koje slede. Možete sami da odlučite da li biste voleli da živite u zemlji u kojoj se takva institucija izdržava od poreza koji plaćate. Kako biste se osećali da vaš sin napuni 18 godina i bude regrutovan kao “ljudski resurs”? Koliko biste bili zadovoljni vojskom iz koje svake nedelje dezertiraju buljuci vojnika, a ponekad i celi vodovi ili čete odjednom? Šta biste mislili o vojsci u kojoj je tokom samo jedne godine, 2003, ceo jedan bataljon od preko 500 ljudi ubijen, i to ne u ratu nego batinanjem? U kojoj oficiri kradu sve, od novčanica od deset rubalja koje regrutima šalju roditelji, pa do čitavih kolona tenkova? U kojoj su oficiri ujedinjeni u mržnji prema roditeljima vojnika zato što s vremena na vreme, kada okolnosti prosto postanu previše sramotne, besne majke protestuju zbog ubistava svojih sinova i traže odmazdu.

Br. U-729343. Zaboravljen na bojnom polju

Godina je 2002, 18. novembar. Nina Levurda, penzionisana nakon 25 godina rada u prosveti, krupna je žena koja se sporo kreće, stara je, i umorna, i teško bolesna. Čeka već satima, kao što je čekala mnogo puta prošle godine, u negostoljubivoj čekaonici Međuopštinskog suda u ulici Krasnaja Presnja u Moskvi.
Ruski vojnici u Čečeniji

Nina više nema kome da se obrati. Ona je majka bez sina: još gore, bez istine o svom sinu. Poručnik Pavel Levurda rođen je 1975. Za vojsku je on samo br. U-729343. Poginuo je u Čečeniji, na početku Drugog čečenskog rata, rata u kojem se, po Putinovim rečima, vojska preporodila. Kako se to preporodila videćemo iz priče o poslednjim mesecima života broja U-729343. Nije tek činjenica da je poginuo nagnala Ninu da obija pragove raznih institucija u poslednjih jedanaest meseci, već su to bile okolnosti njegove smrti i ono što se dogodilo nakon toga. Ona ima samo jedan cilj: da od države dobije precizan odgovor zašto je njen sin ostavljen na bojnom polju. I da istovremeno upita zašto se, nakon njegove smrti, Ministarstvo odbrane tako užasno ponaša prema njoj.


Kao dete, Pavel Levurda je sanjao da postane profesionalni vojnik. Ovih dana tako nešto nije uobičajeno. Doduše, dečaci iz siromašnih porodica prijavljuju se na vojne akademije, ali njihov cilj je da steknu zvanje i da zatim napuste dužnost. Beskrajni samočestitajući izveštaji  iz predsednikovog kabineta o sve većem interesovanju za prijem na vojne institute jesu tačni. Ali, to ima više veze sa krajnjim siromaštvom onih koji žude za obrazovanjem nego sa porastom ugleda vojske. Na isti način se objašnjava katastrofalan nedostatak nižih oficira u jedinicama. Kada niži oficiri diplomiraju, jednostavno se više ne pojave u garnizonima u koje su raspoređeni. Najednom se “ozbiljno razbole” i pošalju potvrde koje svedoče o svim mogućim neočekivanim nedostacima. To nije teško srediti u zemlji korumpiranoj poput Rusije.

Pavel je bio drugačiji. On je zaista želeo da bude oficir. Roditelji su pokušali da ga odgovore od toga jer su znali kako je to težak život. Pjotr Levurda, njegov otac, i sam je bio oficir, i porodica se celog života seljakala zbog njegovih prekomandi u daleke garnizone. Ali i nezavisno od toga, ranih devedesetih se, nakon raspada sovjetske imperije, raspadalo i sve ostalo. Svršeni srednjoškolac bi, po opštem mišljenju, morao da bude lud pa da izabere vojnu akademiju koja nije mogla čak ni da nahrani svoje pitomce.

Zašto je teško podržati ružičastu tačku gledišta kad se suočite sa stvarnošću u Rusiji? Zato što Putin, proizvod najmračnije tajne službe ove zemlje, nije uspeo da prevaziđe svoje poreklo i da prestane da se ponaša kao potpukovnik sovjetskog KGB-a. Još je zauzet sređivanjem svojih zemljaka – ljubitelja slobode; ne odustaje od uništavanja slobode, baš kao što je radio u svojoj prethodnoj karijeri
Pavel je uporno želeo da ostvari svoje dečačke snove, tako da je otišao na studije na Dalekoistočnu školu za oficire oružanih snaga. Proizveden je u oficira 1996. i poslat je da služi nedaleko od Sankt Peterburga. A onda je 1998. bačen u pakao: u 58. armiju.

Pedeset osma armija bila je na lošem glasu u Rusiji. Ona je sinonim za moralnu degeneraciju oružanih snaga. Naravno, to je počelo i pre Putina, međutim on snosi veliku odgovornost, u prvom redu zbog toga što niko ne obraća pažnju na potpunu anarhiju među oficirima, a u drugom zato što je stavio oficire iznad zakona. To praktično znači da ne odgovaraju pred zakonom ma kakav zločin počinili.

Pedeset osma armija je, osim toga, armija generala Vladimira Šamanova. Šamanov, heroj Sovjetskog Saveza koji se borio u oba čečenska rata, postao je čuven po izuzetnoj brutalnosti prema civilnom stanovništvu. General Šamanov više nije u službi, podneo je ostavku i postao gubernator Uljanovske oblasti, iskoristivši svoju ulogu u Drugom čečenskom ratu, kada se nije skidao sa televizijskih ekrana. Svakog dana je zemlju obaveštavao kako su “svi Čečeni banditi”, i stoga zaslužuju da budu eliminisani. U tome je uživao punu Putinovu podršku. Štab 58. armije nalazi se u Vladikavkazu, glavnom gradu Republike Severne Osetije-Alanije, koja se graniči sa Čečenijom i Ingušetijom. Njene trupe su se borile u Prvom čečenskom ratu.

Oficirski korpus 58. armije je, sledeći primer svog generala, poznat i po izuzetnoj brutalnosti kako prema stanovništvu Čečenije, tako i prema sopstvenim vojnicima i nižim oficirima. Rostov na Donu je sedište Glavnog štaba Severnokavkaske vojne oblasti kojem je 58. armija podređena. Najveći deo arhive rostovskog Odbora vojničkih majki sastoji se od dosijea koji se odnose na dezertiranje redova zato što su ih pretukli oficiri iz 58. armije, a koji su takođe dobro poznati po krađama zaliha iz skladišta, kao i po izdaji – jer oni ne samo da kradu  oružje iz sopstvenih magacina nego ga i prodaju čečenskim zapovednicima. To jest, pomažu neprijatelju.

Lično poznajem mnoge niže oficire koji su činili sve da izbegnu služenje u 58. armiji. Levurda je, međutim, odlučio drugačije. Nije odstupio, pisao je pisma potresna za čitanje, došao je kući na odsustvo, i njegovi roditelji su primetili da im sin postaje sve smrknutiji. Međutim, kad god bi pokušali da ga nagovore da podnese ostavku, on bi odgovorio: “Što se mora, mora se.” Pavel Levurda je očito bio onaj koga bi vlasti s pravom opisale kao Rusa s posebnim osećajem dužnosti prema svojoj otadžbini i velikog patriotu. U stvari, on se nadao istinskom, a ne putinovskom preporodu ruske vojske.

Pavel Levurda je 2000. imao još jednu priliku da odbije da ode u rat u oblast severnog Kavkaza. Malo je onih koji bi mu zbog toga zamerili. Mnogi niži oficiri našli su način da budu odmah oslobođeni. Ali Pavel je objasnio roditeljima da ne može da napusti svoje vojnike. Otišao je u rat 13. januara 2000...

Svuda u svetu vojske pokušavaju da drže u tajnosti ono što rade, i možda zato o generalima govorimo kao da su pripadnici nekog međunarodnog plemena čiji je profil ličnosti isti širom planete, nezavisno od toga kojem predsedniku ili državi služe. Postoje, međutim, neke osobenosti vezane za vojsku u Rusiji, ili pre za odnose između vojske i civilnog stanovništva. Civilne vlasti nemaju kontrolu nad onim čega se dokopa vojska
Nina je 14. januara poslednji put preko telefona čula glas svog sina. Potpisao je poseban ugovor za odlazak u Čečeniju, i... Bilo je sasvim jasno šta je to zastrašujuće “i” nagoveštavalo.

“Plakala sam. Uradila sam sve što sam mogla da ga nagovorim da se predomisli”, seća se Nina. “Ali, Pavel je rekao da nema povratka. Zamolila sam rođaku koja živi u Moskvi da ode pravo u Tamansku diviziju i pokuša da ga odvrati. Kada je stigla u jedinicu, saznala je da je zakasnila samo nekoliko časova. Već je bio odleteo za Mozdok.” Ovaj gradić u Severnoj Osetiji nalazi se na granici sa Čečenijom. Kad je počeo rat, on je bio glavna baza Ujedinjene komande armija mobilisanih za Putinovu “antiterorističku operaciju”.

I tako se 18. januara 2000. br. U-729343 obreo u Čečeniji.

“Trenutno se nalazim na jugozapadnim obodima Groznog...”, napisao je Pavel u svom prvom i jedinom pismu roditeljima iz rata. Ono što nosi datum 24. januar 2000. (...) Kasnije je postalo jasno da je Pavel svojim pismom zaista hteo da uteši svoje roditelje. Kada ga je napisao, nije baš ležao u šatoru i pitao se šta ga čeka. Bar od 21. januara aktivno je učestvovao u “ozbiljnim borbama”, preuzevši najpre komandu nad minobacačkom jedinicom i ubrzo nakon toga nad celom četom. Drugi oficiri su zaista bili “van stroja” i nije bilo nikog drugog da preuzme komandu.

I  tako je 19. februara 2000, pomažući obaveštajnim grupama bataljona da se izvuku iz obruča i “pokrivajući povlačenje svojih drugova” (kako je stajalo u pismenom predlogu da bude odlikovan ordenom za hrabrost) iz sela Uškaloj, okrug Itum-Kalin, poručnik Levurda ozbiljno ranjen i umro je od “obilnog krvarenja izazvanog višestrukim prostrelnim ranama”.

Nikakav kovčeg sa posmrtnim ostacima sina Nine Levurde nije predat porodici kako bi ga sahranila. Njegove ostatke je, po Nininom saznanju, prosto izgubila upravo ona država kojoj je sa tako očajničkom lojalnošću pokušao da služi.

Pošto je preuzela uloge vojnog tužioca i istražitelja, Nina je saznala da su se 19. februara, što je zvaničan datum smrti njenog sina, “drugovi” čije je povlačenje pokrivao zaista izvukli. Ali su Pavela, zajedno sa još šest vojnika koji su ih spasli probivši se kroz obruč uprkos snažnoj vatri, jednostavno ostavili za sobom na bojnom polju. Većina ostavljenih bila je ranjena, ali još u životu. Vikali su tražeći pomoć, preklinjali da ih ne ostave, o čemu su posvedočili stanovnici ovog zabačenog planinskog sela. (…)

Ovde je neophodno objasniti: ono što se dogodilo Pavelu Levurdi nakon smrti tipično je za našu vojsku. Ova sramna epizoda sažeto predstavlja njen način razmišljanja. Za vojsku ljudsko biće nije ništa. Niko ne prati kretanje trupa. Ne postoji osećanje odgovornosti prema porodicama.

Oficirski korpus 58. armije je, sledeći primer svog generala, poznat i po izuzetnoj brutalnosti kako prema stanovništvu Čečenije, tako i prema sopstvenim vojnicima i nižim oficirima. Rostov na Donu je sedište Glavnog štaba Severnokavkaske vojne oblasti kojem je 58. armija podređena. Najveći deo arhive rostovskog Odbora vojničkih majki sastoji se od dosijea koji se odnose na dezertiranje redova zato što su ih pretukli oficiri iz 58. armije, a koji su takođe dobro poznati po krađama zaliha iz skladišta, kao i po izdaji
Formular je 19. jula konačno stigao u Odeljenje za kriminalističke istrage u Brijansku, gde je živela Pavelova porodica. Nina je, jurcajući po svim mogućim službama, predala zahtev za istragu o nestaloj osobi u tamošnju policijsku stanicu. (…) Prvo je u Vojnom komesarijatu u Ivanovu Nini Levurdi uručen orden za hrabrost, posthumno dodeljen njenom sinu. Drugo, vojska je počela da se sveti. Ministarstvo odbrane i Tamanska divizija krenuli su u ratni pohod protiv majke koja se usudila da pokaže koliko je besna zbog njihovog ponašanja.

Evo kako su to izveli. Za nešto manje od godinu dana bilo je osam sudskih ročišta, prvo 26. decembra 2001, a poslednje 18. novembra 2002, i ni na jednom od njih nije donet nikakav zaključak. Sud nije uspeo čak ni da razmotri sadržinu Ninine tužbe, zato što su predstavnici Ministarstva odbrane potpuno ignorisali ročišta smatrajući se nedodirljivim. I nisu pogrešili. Slučaj “Nina Levurda protiv države” najpre je došao pred sudiju Tjulenjeva (Međuopštinski sud u ulici Krasnaja Presnja, Moskva). On je odlučio da majka “nema prava na informaciju” o telu sopstvenog sina, i shodno tome Ministarstvo odbrane nije bilo u obavezi da joj takvu informaciju dostavi.

Nina je otišla u moskovski Gradski sud, gde je, s obzirom na očiglednu apsurdnost prethodne presude, slučaj vraćen sudu u ulici Krasnaja Presnja kako bi se održalo novo ročište. Tehnika državne mašinerije protiv ožalošćene majke sastojala se u tome da zvanični predstavnici ministra Ivanova i komanda kopnenih snaga kojoj pripadaju Tamanska divizija i 15. puk redovno bojkotuju ročišta. Oni se jednostavno ne pojavljuju na suđenjima, drsko i sistematično. Tako da je Nina Levurda neprestano morala da putuje iz Ivanova u Moskvu, samo da bi se suočila sa praznom optuženičkom klupom i sa još jednim protraćenim danom. Obična žena koja živi od svoje državne penzije, dovoljne samo da se ne umre od gladi, i sa mužem koji je nakon Pavelove sahrane u flaši video način da pobegne od patnje.

Na kraju je sudija Bolonjina iz Okružnog suda u ulici Krasnaja Presnja, kojoj je moskovski gradski sud dodelio ovaj slučaj, počela da očajava. Na petom ročištu koje su optuženi propustili, kaznila je Ministarstvo odbrane sa 8.000 rubalja. Platili su ih poreski obveznici, naravno. (…) Rusko pravosuđe ne štiti interese slabih, već naprotiv, svemoćnih vlasti.

Nakon kazne, predstavnici Ministarstva konačno su se pojavili u sudnici 18. Novembra 2002, ali bili su to neki čudni predstavnici. Nisu znali ništa o slučaju I odbili su da se identifikuju, žaleći se da je haos u Ministarstvu odbrane uzrok svih problema. Rezultat toga bio je ponovno odlaganje ročišta…

“Ne može Putin da bude odgovoran za sve!”, protestuju predsednikovi obožavaoci.

I zaista ne može. Njegov posao kao predsjednika jeste da bude odgovoran za metode, za pristup. On je taj koji ih oblikuje. U Rusiji ljudi oponašaju onog na vrhu..

E pa opisali smo njegov pristup vojsci. Jedino njega treba kriviti za brutalnost i esktremizam usađen u vojsku i državu. Brutalnost je ozbiljna zaraza koja lako može postati pandemija.

(U sljedećem nastavku: U ratu zakoni ćute)
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*